„Danas želim da vas pozovem da sa mnom sanjate drugačiji svet, svet u kome želimo da živimo“, kaže Marija Voče nakon što su različite porodice predstavile svoja iskustva i zalaganja. Porodice koje su prihvatile i dele duhovnost Kjare Lubik, koja usmerava njihove živote. Duhovnost koja „ rađa u nama želju da gledamo svet i istoriju iz drugog gledišta, da bismo shvatili odnos svakoga od nas sa celim čovečanstvom, kroz pripadnost, ne samo ličnu, koja uključuje sve naše: ljubav, odnose, krhkost, emocije, patnju, predanost, snove“, nastavlja Marija Voće.
„Kad je Kjara osnovala pokret Novih porodica, 19.7.1967. rekla je: ’…potrebno je da (…) od vašeg porodičnog života učinite iskustvo koje ćete nositi drugima’, da budete ’drugi Isus, Isus koji posmatra svet, posmatra mnoštvo i sažaljeva ga. Jer od svih delova sveta (…) stavila sam na vaša ramena onaj najugroženiji, najsličniji Njemu napuštenom’. Mislim da danas možemo reći da se obnavlja taj poziv za porodice, za svaku porodicu“.
„No, kakva porodica može da stvori svet prožet bratstvom? – pita se predsednica fokolara. „Samo porodice, iako krhke i nesavršene kao što smo mi u našem ljudskom stanju, ali obnovljene iznutra na ovaj način, mogu ponuditi svetu svetlo i ljubav koji ga leče, tako da će društvo pronaći uzor na koji može da se ugleda“.
I priziva porodice „da se kruže materijalna i duhovna dobra, potpuno besplatno“, „da prihvataju drugog takvog kakav jeste, brinući se za njega, živeći u bliskosti, u radosti“, „da se vrednosti prenose iz jedne generacije u drugu“, da se ostvaruje „ispravljanje koje je potrebno u ljudskom razvoju“ i „praštanje“, da „idu u susret stvarnim potrebama“ onih koji žive oko nas.
Ističe da „već postoje strukture i institucije spremne za saradnju za dobrobit zajednice i pojedinaca, ali Kjara je navodila: ’potrebno im je dati dušu, kako bi duh služenja dostigao taj intenzitet, spontanost i podsticaj ljubavi prema osobi, koji se udiže u porodici’.“
I nakon što je iznela tu nezamenljivu ulogu porodice i zalaganje Novih Porodica širom sveta u korist onih kojima je najpotrebnija pomoć, navela je nekoliko primera, kao što „u gradiću u blizini Čikaga Karol, kad je primetila da i druge porodice imaju slične probleme u odgajanju dece, kao što je njeni hendikepirani sin David, pokrenula je niz društvenih aktivnosti za mlade hendikepirane osobe, a preko njih za porodice u komšiluku, a zatim u gradu, nakon čega je dobila nagradu za društveni razvoj“.
Zaključa: „Možda deluje kao san. Iskustva nam govore da je već stvarnost, ponekad vrlo mala, tek rođena, ali koja u sebi ima neuništivu životnu snagu“.
Ceo tekst preuzmite OVDE 
