Istinski zadatak globalizacije je stvoriti porodicu svih ljudi. Čak i u kriznim vremenima. To je doprinos harizmi jedinstva. Harizma – u značenju „duhovni dar“: Kjara Lubik je živela nadahnuta Jevanđeljem iz kojeg se rodila duhovnost i konkretizovala u pokretu Fokolara, i nadalje ćemo koristiti izraz – harizma, da bi označili tu Kjarinu duhovnost.

Autor knjige – Hesus (Jesus) Moran, kopredsednik pokreta Fokolara. Diplomirao je filozofiju na Univerzitetu u Madridu i na dogmatskoj teologiji na Papskom Katoličkom Univerzitetu u Čileu. Intervju iz časopisa “Citta’ Nuova” prenosimo u celosti.

Koji je najveći izazov današnjice?

Globalizacija – ona je veliki neuspeh zato što njom upravljaju hegemonijske grupe koje globalno šire svoje pojedinačne interese na štetu siromašnijih ljudi, pri tome uzurpirajući političku sferu. Ti interesi, zajedno sa jakim vojnim aparatom, su zarobili svet. Umeto toga, treba da težimo globalizaciji koja će poštovati sve kulture, tradicije i religije, tako da svako može dati svoj doprinos sa realnom raspodelom dobara širom sveta. Potrebna je promena mentaliteta individua i naroda, kao i promena oruđa i načina za kontrolu ovih hegemonijskih grupa. Nažalost, mnoge međunarnode organizacije današnjice nisu dorasle tom cilju. Trebalo bi jačati institucije kao što su Evropska unija, Afrička unija, religijske međunarodne organizacije, kontinentalne episkopalske konferencije, i svaku vrstu inicijative za razmenu znanja i jačanje svesti.

Da li je neophodan jedan prosvećeni vođa?

Pre svega potrebni su moralni svedoci na svetskom nivou, kao što je papa Franja, koji stavlja na prvo mesto ono što drugi ne uzimaju u obzir i iznosi ga na videlo, ili kao Vaseljenski Patrijarh Vartolomej, ili, između političara, Nelson Mandela. Ali moraju biti podržani od strane naroda. Na ključna mesta treba postaviti osobe koje su sposobne, u naučnom smislu terminologije, da stvore sistem koji označava pozitivnu međuzavisnost. Pilot-gradići Fokolara širom sveta mogli bi biti jedan mali model: pošto u njima žive osobe različitih nacija, oni su u neprestanom usavršavanju zajedništva između raznih generacija i raznih kompetencija. Hteo bih da istaknem i iskustvo muslimanske zajednice pokreta Fokolara u Alžiru: tamo se ne radi  na dijalogu, već se živi jedinstvo između osoba raznih vera, što je isti ideal za sve – međusobna ljubav na globalnom nivou, bez sinkretizma; ja kao pravi hrišćanin, oni kao pravi muslimani. To je istinska globalizacija: graditi porodicu svih ljudi.

Je li to nemogući izazov?

Ohrabruje me Benedikt XVI sa svojim konceptom kreativnih manjina, koje su vekovima stvarale istoriju. Efikasnost tih manjina se ne vidi odmah, ali pomislimo samo na srednjevekovne manastire, na filozofe u antičkoj Grčkoj, na prve budističke monahe.

Da li tome doprinosi Pokret?

U knjizi sam razmatrao o procesu aktualizacije (osvežavanja, prim. prev.) koji posebno dobija na intenzitetu posle smrti osnivača. Kad sagledam svet danas, vremena su drugačija od onih u kojima je živela Kjara Lubik; treba produžiti njenim stopama, a razvijajući druge koncepte, druge načine izražavanja.

Posle smrti osnivača postoji period krize…

Zaista vidim znakove obeshrabrenja, nostalgiju za prošlim, malo poverenja da Pokret ima snage da odgovori na izazove današnjice. Aktualizacija znači upravo uočavanje pitanja ovih vremena, biti blizu ljudi i istovremeno produbiti primljeni dar, svesni da još nismo sve razumeli i da se u njemu skriva nešto večno. Treba imati hrabrosti da se razmotre načine delovanja za koje smo mislili da su ukorenjeni u duhovnosti, dok su oni međutim relativni, vremešni, i menjati ih. Aktualizacija čini od nas protagoniste i podstiče nas da izađemo iz nas samih.

Novine zadaju strah pokretu Fokolara?

Zadaju strah, kao i svima, jer uljuljkati se sa onim već postignutim je prirodan proces. Bojazan da nismo na visini – ispred Boga ili ispred istorije, je jedan dar, ali strah ne dolazi od Boga i, ljudski gledano, paralizuje. Harizmatične snage rađaju se na početku skoro bez ikakve strukture, zatim dolazi do institualizacije koja može da ugasi pokretačku snagu, koja nosi sa sobom rizik da kreativne snage napuste harizmu u potrazi za nekim novim prostorom, na drugom mestu. A takve osobe su u stvari neophodne. Svakako postoji rizik da se pogreši, ali bolje i to nego umirati od inercije.

Papa kaže da Pokret nije parče muzeja, a vi kažete da nije dovoljno osloniti se na spise osnivača i ponavljati ih…

Samo kreativno je i verno harizmi. Nije veran onaj koji se ponavlja, nego onaj koji čini napor da bude kreativan. Ni Kjara Lubik nije nikad stajala u mestu, nije se ponavljala, nije se zadovoljavala onim šta je nalazila da već jeste. Sa druge strane, kreativan je onaj koji ne sledi svoju ličnu ideju, nego ide sve do same suštine tog dara koji ne dolazi od njega samog, iako iziskuje od njega svu njegovu inteligenciju. Dakle: koliko više verni toliko više kreativni, koliko više kreativni toliko više verni.

U knjizi se zalažete za život u jedinstvu i studiranje?

Život u jedinstvu – jer to je centralno za našu duhovnost i zahteva konkretno zajedništvo uma i srca. Studiranje – jer jedinstvo se mora razumeti isto kao i svet kojem treba da darujemo to jedinstvo, mora biti shvaćen. Ispred određenih, ekstremnih problema – izbeglice, odbačeni, post-humanizam, pod-humanizam, biti inteligentan znači naći neki novi vid izražavanja, da bi se preformulisali neki koncepti, ostajući verni harizmi. Ali oprez, to nije samo rad intelektualaca. Jedna od najkreativnijih osoba koju poznajem je Alfonso, koji je stvorio čitavu jednu mrežu kao pomoć zatvorenicima. Zatim, potrebno je i studirati, jer još nemamo jednu antropologiju, etiku i ekleziologiju(nauka koja proučava crkvu kao instituciju prim. prev. ) u svetlu duhovnosti Kjare Lubik. U svemu tome smo na početku. Zbog toga su važne naše kulturološke institucije, kao Škola Aba, Univerzitetski Institut Sofija, inicijative nazvane „poplave duha“ itd. Sinergija između života i kulture je fundamentalna.

 Neki kažu da smo uobraženi, da mislimo da imamo sve odgovore, šta kažete na to?

Možemo naći odgovore na današnje izazove, ali naša prava specifičnost je da stvaramo kreativne kružoke, mesta gde jedni druge mogemo da saslušamo, gde možemo zajedno sa drugima naći nove ideje. To se radi malim gestovima i činovima ljubavi, ali, i kada postanemo lideri u akademskim i kulturnim krugovima, ostavljajući tamo naš pečat i naš stil. Potrebni su takvi, koji su sposobni da okupe oko sebe druge svojom misli i svojim kulturnim i moralnim autoritetom. Pravi intelektualac nije onaj koji ima najbolju ideju, nego onaj koji ume da napravi sintezu, upravo zato jer ima neophodnu zrelost za to. Želeti izgraditi kulturu jedinstva i biti uobražen je besmisleno.

Ako bi kao potpredsednik trebalo da pošaljete jedan apel, šta bi to bilo?

Živimo u kritičnom trenutku u ljudskoj istoriji, tako da treba izgarati za jedinstvo, na akademskom nivou, kulturnom, verskom, političkom, društvenom. Živimo za druge, počinjući od onog najmanjeg, ali sa maksimalnom otvorenošću prema svetu i uočavajući u potpunosti ono šta se dešava. To zahteva ličnu i kolektivnu posvećenost. Ispunimo, dakle, naše susrete suštinskim sadržajima, životom i kulturnim posvećenjem. Jedan susret ima značaja ako uključi osobe iz sveta koji živi sa strašću, ne osobe koje su komformirane, već se preispituju. Moramo osetiti na našoj koži ono šta žive naši savremenici i imati hrabrost da budemo kreativni i radikalni prema tome kakav poziv smo dobili.

 I u momentu krize?

Posle smrti osnivača dolazi uvek do trenutka krize, jer vidimo naše ograničenosti: nema više Kjare Lubik, vidimo kako odlaze njene prve i njeni prvi sledbenici, mi sami smo katastrofa, neka dela prolaze muke da se održe, imamo manje duhovnih poziva nego što je nekad bilo. Dolazimo u iskušenje da kažemo da mi to nismo u stanju da nastavimo jer nismo na visini harizme. Sledeći korak je pomisao da harizma nije istinita. To je ozbiljno iskušenje. Međutim treba prevazići ovaj trenutak, razotkriti ga, dati mu ime, priznati da nismo uspeli u raznim stvarima. Ako prekrivamo neuspeh, nećemo preći preko iskušenja. Samo kada to sebi priznamo možemo nastaviti hod sa jednom novom verom, ne toliko u nas same koliko u Boga. To je definitivno prevazilaženje samih sebe, jer nećemo moći više da kažemo da mi imamo odgovor, ili da smo mi uradili ovo ili ono. Moramo prevazići ovo iskušenje da bismo razlikovali Božji dar od nas samih, i da možemo da kažemo: više se ne uzdamo samo u nas same, već iznad svega u Boga. Ja vidim Kjarinu harizmu življe nego ikad.