Prvi Genfest održan je 1973. godine u Rimu, na inicijativu Kjare Lubik, utemeljiteljke Pokreta fokolara. Ona je želela da se mladi iz celog sveta povežu sa istim ciljem: Da svi budu jedno, gradeći ujedinjeni svet u kom su razlike među ljudima ono što nas spaja, a ne kamen spoticanja. Drugi Genfest održan je 1975. godine takođe u Rimu, zatim 1980, 1985, 1990, 1995, 2000. godine. Naredni takav susret, održan je 2012. godine u Budimpešti na kom smo u velikom broju bili prisutni i mi, mladi iz Srbije.

Ovogodišnji Genfest je prvi put održan izvan granica Evrope i to od 6. do 8. jula u Manili, glavnom gradu Filipina, gde je bilo prisutno više od 6000 mladih iz celog sveta, ali najviše iz Azije. Iz Srbije nas je bilo četvoro: Angela Oroš, Agnes Mesaroš, Marija i Mihajil Rimar. Iz Evrope su, takođe, bili i mladi iz Engleske, Velsa, Irske, Španije, Katalonije, Italije, Nemačke, Švajcarske, Rusije, Slovačke, Poljske, Slovenije, Hrvatske. Treba spomenuti i učesnike iz, nama egzotičnih zemalja, poput Demokratske Republike Kongo, Kenije, Zimbabvea, Tanzanije, Ugande, Urugvaja, Argentine, Brazila, Meksika, SAD-a, Kanade, Australije, kao i iz mnogih država Azije, najviše iz Kine, Japana, Tajlanda i Filipina.

Moglo se primetiti da je Pokret fokolara zaista snažan na Filipinima i da povezuje mnogo mladih u toj državi. Filipinci su zaista produhovljeni, uvek nasmejani i pozitivni, što je na nas ostavilo poseban utisak, jer su potpuno drugačiji od užurbanih Evropljana. Na Genfestu je bila prisutna i predsednica Pokreta fokolara, Marija Voče, koja se i javno obratila prisutnima, dajući im reči podrške i ohrabrenja da nastave i dalje da žive jevanđeljsku duhovnost.

Sam program je bio podeljen na segmente, gde je svaki segment vodila jedna grupa ljudi uz određene poruke. Važan akcenat je stavljen na ples, koji su mladi pripremili na susretima pre glavnog okupljanja. U početku nam nije bilo jasno zbog čega je toliki akcenat stavljen na ples, ali smo kasnije shvatili da je ples način izražavanja osećanja, kao i vrlo važan segment filipinske kulture.

Tema ovogodišnjeg Genfesta bila je „Iza svih granica”. Ta tema obuhvata sve nas sa našim  ograničenjima, predrasudama, egoizmom koji nosimo i svim onim prema čemu imamo bilo kakvu odbojnost. Tema nam se zaista svidela, jer je univerzalna i primenljiva na sve ljude, kako hrišćane, tako i muslimane, budiste, čak i ateiste i sve one koji žele da žive u lepšem svetu. Tema nam je pomogla da razmislimo kako da živimo bez granica koje nas zatvaraju i sprečavaju nas da se otvorimo ka drugim ljudima, a sa njima i ka samome Bogu.

„Iza svih granica”, jer tamo, iza granica, neko čeka baš tebe, tvoje vreme, tvoj talenat, znanje, pomoć. Ovogodišnja tema nadovezuje se na temu prethodnog Genfesta, koja je glasila „Gradimo mostove”. „Gradimo mostove” uči nas ŠTA treba da radimo, a „Iza svih granica” nam objašnjava na koji način to možemo da postignemo.

Ovogodišnji Genfest srušio je neke od mojih granica.

1. Uvek sam govorio da je Azija jedan od kontinenata koji me najmanje privlači i jedan od poslednjih koji sam želeo da posetim tokom svog života jer mi se nije svidela njihova muzika, kultura, način života. Međutim, upravo je Azija bila prvi kontinent na koji sam kročio po mom prvom izlasku iz Evrope. Imao sam priliku da istočnjačku kulturu doživim iz prve ruke i shvatim je na jedan mnogo lepši način nego do tada.
2. Pre nekoliko godina putovao sam sa ostalim mladima iz naše zemlje na susret u Nemačku. Imali smo veoma loš let te sam rekao da posle toga više nikada neću leteti avionom. Na našem putu do Filipina i nazad promenili smo 6 aviona.
3. Već nekolko godina na svojim putovanjima srećem puno azijata u našoj i susednim zemljama. Sretao sam ih u malim i perifernim gradovima i uvek sam se sa dozom ljutnje pitao: „Šta li su došli ovde da vide?!” Sestra i ja smo tokom svog boravka na Filipinima posetili jedno selo čijim izgledom i načinom života smo bili oduševljeni. Lokalno stanovništvo nas je gledalo sa čuđenjem jer verovatno nikada nisu videli turiste u svom malom mestu. U njihovom pogledu video sam pitanje koje sam ja sam sebi postavljao i shvatio sam da sam ustvari i ja sada taj kog sam na neki način osuđivao. Tada sam uvideo potpunu vrednost upoznavanja ljudi i prostora na taj način.

Zanimljivo je kako su se neke od mojih granica tako lako srušile, a sve zahvaljujući Njemu koji nas je vodio i pratio tokom čitavog ovog puta.

Na Genfestu smo među mnogim dubokim mislima zapamtili i ovu: „Osoba je važnija od njenog mišljenja”. Ovo nas je navelo na razmišljanje o tome koliko smo ustvari često sebični pri razgovoru sa drugima, kada se više koncentrišemo na ono što mi želimo da kažemo nego na ono što nam osoba govori. U ljudskoj je prirodi da se sklanjamo od onoga što nam se ne sviđa i da sa osobama koje imaju različito mišljenje od nas, lako ulazimo u konflikt. Ali, upravo nas na to podseća ta rečenica – osoba je važnija od njenog mišljenja, odnosno da je važno da na svaku osobu gledamo s ljubavlju i da sa njom komuniciramo na takav način, gradeći zdrav odnos koliko god nam se mišljenja razlikuju.

Često zbog našeg glasnog mišljenja ne čujemo pravi unutrašnji glas, jer podsvesno pokušavamo da obmanimo sebe da je Božija volja ustvari ono što mi želimo. Lako je vršiti svoju volju, jer tada radimo samo ono što se nama sviđa, ali mi smo pozvani vršiti Božiju volju. To znaju da budu postupci i dela koja nam možda trenutno nisu jasna ili nam se ne sviđaju u potpunosti, ali moramo imati poverenja u Njegov plan. Uvek se moramo pitati: „Kuda me On šalje u ovom trenutku i koji je Njegov plan?” i treba da spremni pratiti ga. Lako je pristupiti i započeti razgovor sa osobom koja nam je simpatična, ali tema Genfesta nas podseća da bi trebalo srušiti svoje granice, preći preko svog ega, i započeti kontakt i sa onima koji nam na prvi pogled nisu simpatični. Treba da otvorimo svoje srce ka svima i dati šansu svakome, pokušati upoznati svakoga, jer ko zna šta se krije iza te naše granice. Što veće barijere imamo ispred sebe, to smo u stvari mi u većem zatvoru. Uklanjajući jednu po jednu predrasudu, osuđivanje, otvarajući se ka ljudima, sklanjamo barijere oko sebe i naše oči mogu da vide dalje i lepše a mi postajemo slobodniji i srećniji.

Po završetku glavnih manifestacija u okviru ovogodišnjeg Genfesta, na kom smo i mi bili, susreti mladih i razne radionice nastavljene su u drugim gradovima ne samo na Filipinima već i u drugim zemljama širom sveta. Za one koji nisu imali priliku da prisustvuju glavnom događaju u Manili, organizovani su posebni Genfest susreti na svakom kontinentu, pa je jedan od njih, u okviru našeg regiona, bio organizovan u Rumuniji od 3. do 5. septembra ove godine.

Treba napomenuti i to da će naredni Genfest biti održan u Brazilu, prvi put na južnoameričkom kontinentu.

Sa susreta u Manili i puta dugog 26.000 km vraćamo se prepuni utisaka, nadahnuti nadom i poverenjem, duhovno ispunjeni i spremni da krenemo u nove životne pobede.

Mihajil Rimar