dovela je do ozbiljnog obavezivanja, predložila je moguća rešenja i snove za koje smo mislili da su neostvarivi. Jer je pokrenula […] mehanizam “davanja” koji funkcioniše tako da su se skoro svi takoreći potrudili da ponude svoje usluge, da se mole, da ulože napor, novac, zemlju, kuću, nakit. A seme novih poduhvata već donosi korist onima kojima je potrebno, i nove firme niču kao plodovi u proleće – svugde pomalo. Poput neke čarolije nastaju strukture iz kojih se formiraju “novi ljudi”. Pilot-gradići se umnožavaju.

Prema tome, da bi sve to poraslo i sazrelo, potrebno je učvrstiti vrlinu “davanja” sve dok nam ne pređe u naviku. Entuzijazam kojim je začeta Ekonomija zajedništva treba da nas uvek prati i da raste, kako ne bismo razočarali mnogobrojna očekivanja siromašnih i prosvetljujuća ohrabrenja duhovnih lidera, ekonomista, preduzetnika i stručnjaka.

Potrebno je da održavamo ovu Ekonomiju zajedništva u svim njenim oblicima sve dok niko među nama ne bude oskudevao. A onda će nas jednog dana iznenaditi jedna božansko-ljudska realnost, jedno veliko “biće” koje će objavljivati Boga u svetu, koje će svima otkrivati Njegovo prisustvo u istoriji, kao što neko je nazvao naš projekat. […]

“Davanje”. […] Dajmo uvek: osmeh, razumevanje, oproštaj, pažnju, dajmo našu inteligenciju, volju, naše vreme, stavimo na raspolaganje naše talente, naše ideje (svaka ideja nosi u sebi odgovornost), organizujmo aktivnosti; ustupimo naše iskustvo, kapacitete, napravimo periodični inventar svojih dobara da bismo utvrdili da li sve da zadržimo ili da nešto ustupimo drugima, kako se stvari ne bi nagomilavale i kako bi sve cirkulisalo.

Neka Davanje bude reč koja nam ne da da predahnemo.

Želimo da dajemo u slavu Božiju kako bi nam se vratio duh i iskustvo prvih hrišćana: «(a u naroda) bješe jedno srce i jedna duša; i niko među njima ne bješe u oskudici» (cf At 4, 32-34)».

Kjara Lubik

(Preuzeto iz konferencijskog telefonskog razgovora sa fokolarima iz celog sveta, 23. aprila 1992.)