Onaj koji nešto čini iz ljubavi, može to da učini dobro, ali verujući naprimer da čini veliku uslugu bratu, možda bolesnom, on može da mu dosađuje svojim brbljanjem, svojim savetima, svojim uslugama: ljubavlju koja je neprikladna i zamorna.

Jadnom od nas, to činjenje ljubavi  će imati svoju zaslugu ali drugome je na teret. Zbog toga treba „biti ljubav“.

Naša sudbina je slična onim zvezdama. Ako se kreću – postoje, ako se ne kreću, nema ih. Mi postojimo – u smislu da ne živi naš život nego Božji život u nama, tj. ako ni na trenutak ne prestanemo da volimo. Ljubav nas spaja sa Bogom, a Bog je Ljubav.

Jedino ako budemo nastojali da „budemo ljubav“, naš način približavanja i služenja bratu će biti u skladu sa Srcem Božjim, onako kako bi to brat želeo, kako bi o tome sanjao, da pored sebe ima ne nas, nego Isusa.

(…)

Ono što vredi u ljubavi jeste voleti. Tako je na ovoj zemlji. Ljubav je – govorim o natprirodnoj ljubavi koja ne isključuje prirodnu – nešto tako jednostavno a istovremeno tako složeno. Ona traži tvoj deo i očekuje deo drugoga.

Ako pokušaš da živiš po ljubavi, primetićeš da se na ovoj zemlji isplati dati svoj deo. Za drugi nikad ne znaš da li će stići; a nije ni potrebno da stiže.

Ponekad ćeš ostati razočaran, ali nikad nećeš izgubiti hrabrost ako uveriš samog sebe, da ono što vredi u ljubavi je voleti.

Voleti Isusa u bratu, Isusa koji ti uvek vraća, makar i drugim putem.

Da, On ti čeliči dušu protiv oluja sveta i pretapa je u ljubav prema svima onima koji te okružuju: jedino ako imaš u vidu da ono što u ljubavi vredi jeste voleti.”

Kjara Lubik