U Pokretu Fokolara svake godine produbljuje se jedan deo duhovnosti Pokreta, odnosno svih onih bogatstava koje nalazimo u Jevanđelju i koja nas obogaćaju i uobličavaju kao hrišćane: Bog ljubav, međusobna ljubav, Duh Sveti, Crkva… Ove godine na redu je Presveta Bogorodica, Marija.

Jednom se Kjara Lubik, za koju je Marija bila neko bez koga nije mogla zamisliti svoj dan posvećen Bogu, zapitala: Zašto si želeo ostati na zemlji, po svim delovima zemlje, u preslatkoj Evharistiji, a nisi mogao, Ti koji si Bog, doneti i ostaviti i Mariju, Majku, za sve nas koji smo na proputovanju? U tišini kao da mi je odgovorio: nisam je doneo jer je želim videti u tebi. Tako je Kjara uzela Mariju u svoje srce, i u Pokret Fokolara, ili kako se još pridodaje ovom nazivu: Pokret Fokolara –  Marijino Delo.

U narednom periodu objavljivaćemo Kjarinu misao o Mariji, kako je ona živela sa njom, kakvo mesto i ulogu Marija ima u Pokretu.

Presveta Bogorodica itekako se poštuje i slavi kako u zapadnoj tako i u istočnoj Crkvi. Ali, kako već sama Kjara kaže da je Marija kao Nebo koje obuhvata sve, a u istočnoj Crkvi ona je plašt za sve ljude, ovde ćemo, za početak, predstaviti Mariju i “izvan” Crkve, u svetu koji nije direktno povezan sa Crkvom, kroz misli ljudi sa polja raznih kultura, bili oni vernici ili ne, a sa druge strane i neka dela umetnika-monaha koja su postala vrsta zaštitnog znaka izražavanja Crkvene misli.

Zaista, kako piše Luiđi Santuči u tekstu Marija juče i danas (Edizioni Paoline, 1986. str.62-71): … i autori kojima je hrišćanstvo nešto strano, ispred Isusove majke, osećaju naročitu privlačnost koju stavljaju na primamljive stranicame o tajanstvenim prizivima.  Kako objasniti ovu privlačnost? Odgovor je jednostavan: Marija je utelovljenje lepote, božje i ljudske. A pošto je čovek stvoren za lepotu, ne može a da ne bude privučen od one u kojoj se lepota nestvorenoga oslikava u svoj punoći. I ne samo to – u Mariji, novoj Evi, izražena je naša sudbina, materinska nežnost, ženski ideal; a čovek putnik otkriva u njoj mesto mira.

Misli o Mariji, za one koji su navikli na tradicionalno odavanje časti i slavljenje Marije, mogu otkriti neke nove vidike kako ona deluje u svim ljudskim srcima. Biće uzeti primeri nekih poznatih i nekih možda manje poznatih umetnika, o Mariji.

Dante Aligijeri. Aligijeri je bio intimno marijanska osoba. U Božanskoj Komediji njegovo putovanje bez sumnje bilo je podstaknuto od strane Device Marije, koju on zove ruža, prelepi safir, Kraljica nebeska. Iz te uzvišene poezije proizilazi poziv na razmatranje o toj uzvišenoj Ženi, višoj od drugih stvorenja.

Božanska Komedija je poezija vere, “poezija o Hristu”, i “poezija o Mariji”. Dante je ljubio Madonu i primio je u svoj život, jer ju je Hrist raspeti ostavio čovečanstvu kao Majku.

“Taj safir od koga najsjanije nebo blista u plavim prelivima”; “A kraljica neba, zbog koje se u meni zlati vatra ljubavi”; “Kraljica najmilija, kojoj je ovo kraljevstvo odano”; “Lice što na Hrista najviše liči”

Lorenco de Mediči (1449.-1492.) koga su još zvali in Magnifico (Veličanstveni), jer je kao gospodar Firence doneo svom gradu dug period mira i blagostanja. Bio je istaknuti pesnik, koji je ponavljao u nedogled misao da ruža mora biti ubrana pre nego što se osuši. Nasuprot slatkoj radosti života koju zasenjuje melanholija zbog odlaska mladosti on stavlja viziju lepote device Marije. U njoj cveta nada da nećemo ostati robovi greha; sama priroda u Mariji je preporođena.

David Maria Turoldo (1916.-1992.), sveštenik, filozof, pisac i pesnik dvadesetog veka koji je više od svih pevao o Devici, gledajući je iz Biblijske i perspektive Trojstva. Njegova se poezija hrani na Otkrovenju shvaćenom kao život, smisao svega postojećeg, dinamičke i transformirajuće tenzije; to je vizija, molitva, ljubavna pesma koja nosi pečat strastvenosti i vibracija. Jedna njena privilegija naročito pogađa pesnika: Marija je zaljubljena nevesta u Duha Svetog. Evo jednog stiha iz njegove poezije:

Golubica, Devica-nevesta ili Žena,

Večni uzdah samoga Boga

Blistava devojka iz Pesme nad pesmama,

„mrtvo stvorenje“ kojem samo Bog

dodirnuće prolećne usne

François Villon: francuski srednjovekovni pesnik, najpoznatiji francuski pisac kasnog Srednjeg veka. “Veliki pesnik i veliki prestupnik, koji je neprestano imao kriminalne ispade, zbog čega je bio u zatvoru. Bio je čak osuđen na smrt pa pomilovan i zauvek prognan iz Pariza. Ipak u njegovim stihovima mogu se videti duboki osećaji koji dolaze iz duše. Osećaji koji izražavaju naklonjenost majci, kajanje i žaljenje za prošlim životom, nostalgija za dobrim, obraćanje Svetoj Devici.

O slatka Device, princezo, ti si donela

Isusa, kralja, čijem kraljevstvu nema kraja.

Svevišnji je preuzeo našu slabost,

ostavio je nebo i došao nam je u pomoć,

ponudi smrti svoju dragu mladost.

To je Gospodin i tako ga priznajem:

u toj veri želim živeti i umreti.

Wolfgang von Goethe.  “Veliki” , ,,olimpijski” paganski pesnik  Volfgang fon Gete (1749-1832) više puta je istakao da je “poganin”. Da li je zaista bio takav? U mnogim njegovim stavovima i ponašanjima – da; pa ipak molitve svog Fausta stavljaju ga pored Dantea: marijanski pesnik, i on.

Prva molitva Margarite; na vrhuncu serije nesreća, nosi cveće na skiniju ožalošćene Madone.

…

Najviša vladarko sveta!

Daj da ispod sjajne

kupe neba razapeta

sazrem tvoje tajne!

…

Najčistija device,

časna majko slavna,

izabrana kraljice,

bogovima ravna.

…

Faustovo izbavljenje je osigurano i doktor Marianus poziva sve da gledaju prema gore, odakle dolazi spasenje, i uzvikuje:

Nek ti plemenita žarko

služe, srca živa;

devo, majko i vladarko,

budi milostiva!

Osim pisaca, tu su i skulptori, slikari:

Mikelanđelo

Pieta’ (Sažaljenje) bilo je uobičajeno da Mariju i Isusa prikazuju razdvojene: Marija u vertikalnom, a Isus u horizontalnom, i to u ukrućenom položaju. Kod Mikelanđela, oboje su prikazani tako da su im tela u potpuno prirodnom položaju, gde izgledaju kao da su spojeni u  jednu dirljivu intimu. Marija izgleda veoma mlada, jer je Mikelanđelo smatrao da neporočnost, svetost i nepokvarenost očuvavaju mladost. Zaista Marija izgleda mlada kao u vreme kada je začela Hrista.

Botičeli

Madonna del Magnificat: Devica koja drži dete na kolenima piše u jednu knjigu Veliča duša moja Gospoda, dok joj istovremeno dva anđela stavljaju krunu na glavu. Njeno pisanje usmerava Dete, što svedoči o skladu između Boga i Njegovog izbora.

Fra  Anđeliko:

Blagovesti. Prelepi komentar za tu ikonu dala je srpska pesnikinja Jelena Spiridonović Savić.

I mistici, kao i pesnici nisu uvek pod inspiracijom, ili milošću, kako to oni zovu. I za to vreme su oni, samo jedno tiho, skrušeno, šćućureno čekanje. Valjda je samo jedan od njih (Fra Anđeliko) i mogao samo s takvom dušom, naslikati one čarobne Blagovesti (u florentinskom manastiru Sv. Marka), gde Marija, tiha, smirena, sva predana, zaneseno očekivanje, skrštenih ruku na devičanskim grudima, sa svom prostotom ljiljana poljskih, sluti i čeka arhangela. (Jelena Spiridonović Savić (1890—1974)).

Rubljov

Blagoveštenje

U rukama, Marija drži crvenu nit iz koje tka veo za hram u Jerusalimu. Taj ljubičasti rad joj je pripao, prema tradiciji, žrebom. To simbolički označava da Ona iz njenog tela I krvi, tka telo Sina Svoga. Zbog toga često na drugim ikonama vidimo na grudima Bogorodice Hristov obraz.

Ikona Andreja Rubljova je puna nade, radosti i potvrde života, ljubavi i humanosti, duboke unutrašnje snage i usresređenosti, božanske moći i solemnosti. U njoj nema ni traga od tog mraka, oštrine i plahosti, koji se nalaze u vizantijskim i grčkim stilovima. Andrej Rublev preuzima od njih ono najbolje, stvarajući sopstveni stil koji je danas poznat kao škola ruskog ikonopisanja.

Zaista, kada Marija zauzme mesto u ljudskim srcima, onda je ljudski duh, misao i sama priroda preporođena.

Pripremio Joakim Striber