Kad se Gospod Bog ukazao Mojsiju na gori Sinajskoj, objavio je samog sebe rečima: „Gospod, Bog milosrdan i milostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i istinom« (Izl 34, 6). Za objašnjenje prirode milosrdne ljubavi, u jevrejskoj Bibliji koristi se reč (raḥămîm) koja priziva majčinu utrobu, mesto odakle dolazi život. Objavivši se kao milosrdan, Bog pokazuje brigu za svako svoje stvorenje, poput majčinske brige za dete: voli ga, uz njega je, štiti ga i brine o njemu. Biblija koristi i drugi naziv (ḥesed) za izražavanje ostalih vidova milosrdne ljubavi: vernost, dobronamernost, dobrotu, solidarnost.
U Pesmi Bogorodice peva se o milosti Svesilnog, koja se proteže od pokolenja do pokolenja (Lk 1, 50).
Sam Isus govorio je o Božjoj ljubavi, objavljujući Ga Ocem koji je uz nas i pažljivo prati svaku našu potrebu. Spreman je da oprosti i daruje sve što nam je potrebno, „jer On zapoveda svom suncu, te obasjava i zle i dobre, i daje kišu pravednima i nepravednima“. (Mat 5, 45).
Njegova ljubav zaista je bogata i velika, kao što je navedeno u poslanici Efescima iz koje je uzeta Reč života:
„Ali Bog, koji je bogat u milosti, za premnogu ljubav svoju, koju ima k nama, i nas koji bejasmo mrtvi od grehova ožive s Hristom.“
Ova Pavlova tvrdnja je poput poklika radosti koji nastaje iz razmatranja izvanrednih Božjih zahvata prema nama: bejasmo mrtvi i ožive nas podarivši nam novi život.
Rečenica započinje veznikom „ali“, što upućuje na suprotnost s prethodnim Pavlovim zapažanjem: tragično stanje čovečanstva pritisnutog prestupima i gresima, zarobljenog sebičnim i zlim željama, pod uticajem sila zla, u otvorenoj pobuni protiv Boga. U takvoj situaciji zaslužilo bi izliv Njegovog gneva (Ef 2, 1–3). Bog, naprotiv, na Pavlovo čuđenje, umesto da kažnjava, ponovo mu daje život: ne dozvoljava da Ga vodi gnev, nego milosrđe i ljubav.
Isus je već dao da se nasluti takvo Božje delovanje kad je ispričao alegoriju o ocu dvaju sinova, koji raširenih ruku prihvata mlađeg, izgubljenog zbog greha. Isto poručuje u poređenju o dobrom pastiru koji traži izgubljenu ovcu i stavlja je na ramena i nosi kući; ili o dobrom Samarićaninu koji povija rane čoveku upalom među razbojnike (Lk 15, 11–32; 3–7; 10, 30–37).
Bog, milosrdni Otac, krije se u tim poređenjima. On ne samo što nam je oprostio, nego nam je i darovao život svog sina Isusa, darovao nam je punoću božanskog života.
Odatle himna zahvalnosti:
„Ali Bog, koji je bogat u milosti, za premnogu ljubav svoju, koju ima k nama, i nas koji bejasmo mrtvi od grehova ožive s Hristom.“
Ova Reč života morala bi u nama da podstakne istu radost i zahvalnost kao u Pavlu i u prvoj hrišćanskoj zajednici. Bog je i prema svakome od nas „bogat u milosti“ i pun „velike ljubavi“, spreman da oprosti i vrati poverenje. Nema stanja greha, bola i usamljenosti u kojima On nije prisutan i ne staje uz nas da bi nas pratio na našem putu, dao nam pouzdanje, mogućnost da uskrsnemo i snagu da započinjemo uvek iznova.
Ako je Bog s nama, bogat milosrđem i velik u ljubavi, i mi smo pozvani da budemo milosrdni jedni prema drugima. Ako On voli i one koji su zli, svoje neprijatelje, i mi moramo da naučimo da volimo „nesimpatične“, pa čak i neprijatelje. Nije li nam Isus rekao: „Blago milostivima jer će biti pomilovani“ (Mat 5, 7)? Nije li od nas tražio: „Budite milosrdni kao što je Otac vaš milosrdan“ (Lk 6, 36)? I apostol Pavao je pozivao svoje zajednice, odabrane i voljene od Boga, da se zaodenu „u srdačnu milost, dobrotu, poniznost, krotost, trpljenje“ (Kol 3, 12).
Ako smo poverovali u Božju ljubav, i mi možemo da volimo onom ljubavlju koja se približava osobama u bolu i potrebi, ljubavlju koja sve opravdava, koja štiti i zna da se brine za drugoga.
Živeći tako bićemo svedoci Božje ljubavi. Svima koje susrećemo pomoći ćemo da otkriju da je i prema njima Bog bogat milosrđem i velikom ljubavlju.
Fabio Čardi
Reč života na mađarskom, na hrvatskom
