Jedno iskustvo života u prvom fokolaru bilo je primena gesla “voli prvi”. 
Nama, maloj grupi devojaka, nije bilo uvek lako da radikalno živimo ljubav, posebno na počecima. Iako podržane posebnim Božjim darom, bile smo osobe poput drugih. I među nas, i u naše odnose znala da se uvuče “prašina” i jedinstvo se moglo razvodniti.
To se događalo, naprimer, kada bismo primetile nedostatke i nesavršenosti drugih i o njima sudile, pa bi uzajamna ljubav slabila. Da bismo to sprečile jednog dana odlučile smo da među nama napravimo pakt koji smo nazvali “pakt milosrđa”.
Odlučile smo da svako jutro gledamo sve bližnje koje smo susretale – u fokolaru, u školi, na poslu itd. – kao nove, potpuno nove, ne sećajući se njihovih nedostataka, sve prekrivajući ljubavlju.
To je značilo da se približimo svakome s potpunom amnestijom u srcu, s univerzalnim oproštajem. Nije to bila laka obaveza i preuzele smo je zajedno. Pomagala nam je da budemo uvek prve u ljubavi, po uzoru na milosrdnog Boga koji oprašta i zaboravlja. Sada smo sigurni da ne bi bilo tog svakodnevnog praštanja, Pokret se ne bi proširio ni od Trenta do Rovereta, što znači da ne bi imao snagu potrebnu za širenje.
