Iđino Đordani je bio prethodnik ekumenizma. Njegov ekumenski senzibilitet se javio kada se davne 1927. godine ukrcao na brod za Sjedinjene Američke Države, kako bi tamo za potrebe Vatikana učio bibliotekarstvo. U Americi je otkrio ono što još nije poznavao: hrišćane različitih opredeljenja i biva dirnut njihovom pobožnošću. U mnogim naknadnim rukopisima Đordani tvrdi da dijalog, i stoga ekumenski dijalog, ima za model odnose trojstva, i zbog toga postavlja sve na isti nivo ljubavi. Zajedništvo zove svakoga na dijalog, potrebno je darovati se istom merom kako bi nastalo jedinstvo.

“Kako bi se uklonile podele, u prošlosti se raspravljalo; danas se radije bira dostojanstveno suočavanje ideja, traži se razumevanje, pomirenje. Danas se bolje razume da jedinstvo nije statično, nego dinamično, raste u kvalitetu i kvantitetu. Zato sa sa dijalogom, koji označava jedan inovativni “istorijski preokret”, završava rasprava, sukob, izopštenje, i obrnuto: počinje razumevanje, prihvatanje istina i vrlina drugih. Dijalog radi kojeg se susreću predstavnici dve ili više crkava nije propaganda niti svečana priredba. Posedovanje istine ne sprečava nezaustavljivo prodiranje u misterije, niti sprečava stvarno napredovanje dogmi. Dogma će biti produbljena, ponovo tumačena.

Ekumenski dijalog se ne rađa iz doktrinalnih različitosti koje postoje između dvoje (ili više), nego iz jedinstva koje već postoji među njima, iz svima zajedničkog nasleđa. Psihološka atmosfera dijaloga je simpatija, ili još bolje: ljubav. Žak Mariten kaže: “Savršena ljubav prema drugome i savršena vernost istini nisu samo kompatibilni, nego se i međusobno pozivaju”. Za proročku funkciju Naroda Božjeg, potrebno je da hrišćanin komunicira istine koje poseduje, i da dozvoli da mu se komuniciraju istine koje poseduje drugi. Za takvu proročku funkciju, hrišćanin ne treba da ograniči dijalog na teološki aspekat (i pretvori ga u stvar stručnjaka). Jedinstvo nije samo tehnički i teološki problem, ono je problem ljubavi.

Sagovornici treba da se ophode jedan prema drugom kao prema jednakom. Uzajamno poštovanje, bez ikakvih skrivenih namera i lukavstava, bez uvredljivih reči. Takva jednakost ne podrazumeva zbrku ili ujednačavanje doktrina. Znači svesnost obostranog pripadanja mističnom telu Hristovom. Potrebno je da prihvate pluralizam, da priznaju svaku legitimnu različitost. Mnogo su jači argumenti koji ujedinjuju vernike od onih koji ih razdvajaju (Gaudium et spes, 92). U suprotnom, dijalog se smanjuje na naizmenične monologe. Svi hrišćani su pozvani da vežbaju dijalog. U te svrhe mogu da iskoriste svaki susret (posao, putovanja, studiranje itd.). Oni ne priznaju ograde između denominacija: nego otvaraju sva vrata kako bi se postiglo susretanje i dijalog. Rad na tome je dugačak i težak, ali Bog ga želi.”