(…) „Koji je među vama bez greha neka najpre baci kamen na nju” (Jov 8,7). To je Gospod rekao onima koji su hteli da kamenuju preljubnicu. Središte Isusovih zapovesti je uvek ljubav. Zato On ne želi da mi hrišćani osuđujemo. “Ne sudite”, upozoravao je i proglasio milosrdne blaženima. Isus želi milosrđe. Ali iz Njegovih reči moglo bi da se zaključi da neko može baciti kamen: onaj ko je bez greha.
To sigurno nismo mi, niko od nas, jer svi smo grešnici. Ali postoji jedno stvorenje bez greha. Znamo, to je Majka Božja. Mogla bi, dakle, Marija da baci kamen na nekoga ko je pogrešio? Da li je ona to možda učinila? Mi poznajemo našu majku, znamo šta piše u Svetom pismu, šta kaže crkveno predanje, šta o njoj misli narod Božji. Marija je ljubav prema svim ljudima, samo je milosrđe i pomoćnica svima koji pate. Njoj pribegava bezbroj hrišćana i uvek su joj pribegavali, kad god im je pretila Božja pravednost.
Marija ne baca kamenje, štaviše, niko kao ona, posle Hrista, ne širi ljubav. Zašto? Jer je Majka. Majka zna samo da voli. Majčinska ljubav je tipična: voli svoju decu kao sebe jer u njenoj deci zaista ima nešto od nje same. (…) I mi možemo da nađemo deo sebe u drugima. Moramo da vidimo Isusa, kako u nama tako i u našoj braći. Kako ćemo se onda ponašati? Pred svakim bližnjim: kod kuće, na poslu, na ulici, pred onim o kojemu razgovaramo, pred ljudima koje čujemo preko telefona, pred onima za koje radimo, pred svakom osobom moramo misliti jednostavno ovako: moram da se ponašam kao da sam njegova majka. I postupati u skladu sa time. Majka služi, služi uvek. Majka opravdava, uvek opravdava. Majka se nada, nada se uvek. “Kao da sam njegova majka”. Ta misao mora da prevladava u nama. Moramo da se potrudimo kako bismo bili sigurni da nećemo bacati kamenje i kako bismo za sve ljude bili Marijina prisutnost na zemlji.
Kjara Lubik, Roka di Papa, 3. marta 1983.
