Veliki četvrtak: 
Sveštenstvo – ljubav kao tajna služenja. Evharistija – ljubav u kojoj nam Isus poklanja samoga sebe. Jedinstvo – plod Ljubavi koja je molila Oca: “Da svi budu jedno, kao što smo ti i ja jedno”.
Ljubav je ona Zapovest koju je Gospod čuvao u srcu celog života da bi nam je obznanio pred samu smrt: “Ljubite jedni druge, kao što sam ja ljubio vas. Po ovom će svi znati da ste moji učenici, ako budete imali ljubavi jedni za druge“.
Zapovest, koja je odjek samog života Presvete Trojice. Otkrili smo je još u Trentu, za vreme besnila Drugog svetskog rata. Reč Božja učinila nam se kao božanski doseljenik koji je, postavši čovek, se prilagodio načinu života na zemlji. Bio je primerno dete i sin, čovek i radnik. Ali je doneo način života svoje nebeske otadžbine želeći da se ljudi i stvari stave u novi red, prema zakonu neba – zakonu ljubavi.
I upravo smrću na krstu, na Veliki petak, Isus nam daje uzvišenu, božansku, herojsku lekciju ljubavi.
Sve nam je dao: život uz Mariju, proveden u nevoljama i poslušnosti. Tri godine javnog delovanja objavljujući Istinu, svedočeći za Oca, obećavši Duha Svetoga i čineći svakojaka čuda ljubavi. Tri sata na krstu, sa kojeg oprašta svojim krvnicima, otvara Raj razbojniku, poklanja nam Majku i na kraju, svoje Telo i svoju Krv, nakon što nam ih je na mističan način dao u Evharistiji. Ostalo mu je samo božanstvo.
Njegovo posebno i neizrecivo jedinstvo sa Ocem koje ga je činilo tako moćnim na zemlji, Sinom Božjim, taj osećaj prisutnosti Božje kao da se pritajio na dnu Njegove duše, jer ga više ne oseća, odvojio ga je na neki način od Onoga za koga je govorio da je sa Njim jedno: “Otac i ja smo jedno” (Jovan 10,30). U njemu je ljubav uništena, svetlo ugašeno, mudrost je zaćutala.
Poništio je sebe, kako bismo mi imali Sve. Postao je “crv zemlje” (Psalam, 22,7), da bismo mi bili deca Božja.
Bili smo odeljeni od Oca. Bilo je potrebno da Sin, u kojem se svi nalazimo, oseti podeljenost sa Ocem. Trebalo je iskusiti napuštenost od Oca, da mi nikada više ne bili napušteni. Učio je da niko nema veće ljubavi od onoga ko život svoj polaže za prijatelje svoje.
On, Život, poklanja sve svoje. Bio je to vrhunac Njegovog bola, i vrhunac Njegove ljubavi.
“Ljubite jedni druge kao što sam ja ljubio vas”.
Evo je mera naše uzajamne ljubavi: da damo život. U tome je tajna stalne prisutnosti Uskrslog među nama.
Kada smo u skloništu čitali ove reči, u novom svetlu smo ih otkrili kao srce Jevanđelja. Sa mojim prvim prijateljicama napravile smo pakt: “Ja sam spremna da dam život za tebe; ja za tebe”. I duhovna i materijalna dobra postajala su zajednička. Naš život je zadobio kvalitativan skok, kao da nam je neka nevidljiva mreža podigla dušu u visine, kada smo prvi put iskusili poseban, novi mir i svetlo, novu, svežu radost, žar. Bio je to Vaskrsli duhovno prisutan među nama ujedinjenima u Njegovo ime, kao što je obećao. (Mat 18,20).
Njega je žedan svet. Savremeni svet očekuje od hrišćana ne samo malo bolje vernike, koji veruju i vole Ga kakvom lepom pobožnošću, već osobe koje Ga poznaju, koje su osetile Njegovu prisutnost. Želi svedoke, koji svima mogu zaista reći: videli smo Ga čulima duše; otkrili smo Ga u svetlu kojim nas je rasvetlio; dotakli u miru koji nas je preplavio; čuli Njegov glas u dnu srca; uživali u neuporedivoj radosti, upoznali nebeski miris nove, osnažene volje koju nam je darovana. Možemo svima potvrditi da je On radost, punoća radosti.
Voleti se uvek na način da možemo da posvedočimo: “Video sam Ga, osetio sam Ga.” Moći ćemo dati radost i nadu svetu.
Kjara Lubik, Uskrs 2000.
