Knjiga Ponovljenog Zakona je niz govora koje je izrekao Mojsije pred kraj svog života. On podseća nove generacije na zakone Gospodnje dok, iz daljine, razmišlja o obećanoj zemlji do koje je hrabro vodio narod Izraela.

U ovoj Knjizi, „zakon“ je predstavljen, pre svega, kao „reč“ Oca koji se brine o svojoj deci. To je kao put života, koji On daruje svom narodu da bi se ostvario plan Saveza. Ako se narod bude verno pridržavao njega, više iz ljubavi i zahvalnosti, negoli iz straha od kažnjavanja, nastaviće da uživa u bliskosti i zaštiti od Boga.

Jedan od načina da se konkretno ostvari Savez, dar od Boga, u odlučnom je zalaganju za pravdu. Vernik to čini kada se sa zahvalnošću podseća na Božji izbor svog naroda i izbegava obožavanje bilo koga drugog osim Gospodina, ne prihvatajući lične pogodnosti koje zamagljuju njegovu savest o potrebama siromašnih.

„Sasvim idi za pravdom.“

U svakodnevnom životu suočeni smo sa mnogobrojnim nepravdama, ponekad i teškim, naročito prema najslabijima, onima koji preživljavaju na marginama naših društava. Koliko mnogo Kaina vrši nasilje nad svojom braćom ili sestrama!

Osnovni zahtev pravde je iskorenjivanje nejednakosti i zloupotreba, najpre iz našeg srca i iz ambijenta našeg društvenog života.

Ipak, Bog ne čini svoju pravdu uništavajući Kaina, već se brine da ga zaštiti da bi se on vratio na put^[1]. Dati novi život, to je Božja pravda.

Kao hrišćani, sreli smo Isusa. Svojim rečima i gestovima, a iznad svega darom života i svetlom Vaskrsenja, On nam je otkrio da je beskrajna ljubav prema svim svojim sinovima Božja pravda.

Preko Isusa i nama se otvara put da činimo i širimo milosrđe i oproštaj, temelj socijalne pravde.

„Sasvim idi za pravdom.“

Ovaj stih iz Pisma je izabran za obeležavanje Nedelje molitve za jedinstvo hrišćana 2019. godine, koja na severnoj hemisferi traje od 18. do 25. januara. Ako i mi prihvatimo ovu Reč možemo se posvetiti traženju načina pomirenja pre svega među hrišćanima. Stavljajući se u službu svima, efikasno ćemo isceljivati rane nepravdi.

Upravo to, već nekoliko godina, pokušavaju hrišćani iz različitih Crkava, koji se zajedno posvećuju zatvorenicima u gradu Palermu (Italija). Inicijativa se rodila od Salvatora, člana jednog evangeličkog udruženja: „Shvatio sam duhovne i ljudske potrebe ove naše braće. Mnogi od njih nisu imali članove porodice koji bi im mogli pomoći. Poverio sam se Bogu i pričao o tome drugoj braći u svojoj i u drugim crkvama“. Kristina, iz anglikanske crkve, dodaje: „Biti u mogućnosti da pomognemo ovoj braći u potrebi čini nas srećnima, jer to čini konkretnim Božje proviđenje koje želi da preko nas Njegova Ljubav stigne do svih“. I Nuncija, katolkinja: „Učinilo nam se da je to prilika da se pomogne braći u potrebi i da se dâ doprinos naveštanju Isusa, i preko malih materijalnih stvari“.

To je realizacija onoga što je 1998. godine Kjara Lubik, u evangeličkoj crkvi Svete Ane u Augsburgu, izjavila na ekumenskom susretu:

„Ako mi hrišćani sagledamo našu istoriju, ne možemo a da ne budemo tužni konstatujući kako je ona često bila niz nesporazuma, svađa i borbi. Svakako, krivica je bila i do istorijskih, kulturnih, političkih, geografskih, društvenih okolnosti; ali i nedostatka tog jedinstvenog elementa među hrišćanima, tipičnog za njih: ljubav.

Ekumenski rad će biti zaista plodan proporcionalno tome koliko će oni koji se njemu posvete, u njemu videti Hrista raspetog i napuštenog, koji se prepušta Ocu i koji je ključ za razumevanje svakog nejedinstva i ključ za obnovu jedinstva. A življeno jedinstvo ima jedan efekat. Radi se o prisustvu Isusa među ljudima, u zajednici. „Jer gde su dva ili tri – rekao je Isus – sabrani u ime moje onde sam ja među njima.“ (Mt 18:20). Isus među katolikom i evangelikom koji se vole, između anglikanaca i pravoslavnih, između jermenke i reformisane koji se vole. Koliki mir već od sada, koliko svetlosti za istinsko ekumensko putovanje!“[2].

Leticija Magri

[1] Pos 4, 8-16.

[2] K. Lubik, „Ekumenska molitva za Advent”, Augsburg (Nemačka), 29. novembar 1998.