Knjiga Dela apostolskih, koju je napisao jevanđelista Luka, počinje obećanjem koje Vaskrsli Hrist daje apostolima, neposredno pre nego što će ih ostaviti da bi se konačno vratio Ocu. Oni će primiti snagu od samoga Boga, neophodnu za nastavak objave kroz ljudsku istoriju i neophodnu za ostvarenje Njegovog Carstva.
Ne radi se o zaveri nekakvog državnog udara, tj. o uspostavljanju političke ili društvene moći protiv drugih, već o istinskom delovanju Božjeg Duha, prihvaćenog u srcima, koji stvara „nove ljude“.
Ubrzo nakon toga, na učenike okupljene sa Marijom, sićiće Duh Sveti, i oni će, počevši od svetog grada Jerusalima, širiti Hrist poruku sve do „samih krajeva zemlje“.
„Primićete silu kad siđe Duh Sveti na vas; i bićete mi svedoci”
Apostoli, i sa njima svi Hristovi učenici, izaslani su kao „svedoci“.
Zaista, svaki hrišćanin, kada preko Hrista otkrije šta znači biti dete Božje, otkriva takođe da je i izaslanik. Naš poziv i naš identitet dece, ostvaruje se u misiji, u tome da idemo prema drugima kao prema braći. Svi smo pozvani da budemo apostoli koji svedoče svojim životom i, ako je potrebno, i rečima.
Svedoci smo onda, kada učinimo da naš stil života bude onaj Isusov. To znači, kada svakim danom, u našoj porodici, na poslu, u učenju i zabavi, pristupamo duhom dobrodošlice i zajedništva ljudima koje susrećemo, imajući u našim srcima veliku Očevu zamisao: univerzalno bratstvo.
Pričaju nam Marilena i Silvano: „Kada smo se venčali, želeli smo da budemo porodica dobrodošlice svima. Jedno od prvih iskustava učinili smo u periodu pre Božića. Ne želeći da čestitanja budu izražavanja želja na brzinu u crkvi, došli smo na ideju da naše komšije posetimo kod njih kući, noseći im male poklone. Svi su bili iznenađeni i srećni, posebno porodica koju su mnogi izbegavali: oni su nam otvorili svoja srca, pričajući o svojim poteškoćama i to da godinama niko nije svraćao u njihov dom. Poseta je trajala više od dva sata i dirnula nas je radost tih ljudi. I tako, malo pomalo, samo zbog toga što smo bili otvoreni za svakoga, uspostavili smo odnose sa mnogim ljudima. To nije uvek bilo lako, jer nam je neka neočekivana poseta remetila naše programe, ali smo uvek imali na umu da ne smemo propustiti takve prilike za bratske odnose. Jednom su nam poklonili tortu i mi smo odlučili da je podelimo sa gospođom koja nam je pomogla da nađemo igračke za Brazil. Ta ideja ju je usrećila, a za nas je to bila prilika da upoznamo njenu porodicu. Kada smo odlazili, rekla nam je: kada bih i ja samo imala hrabrosti da posećujem druge!“
„Primićete silu kad siđe Duh Sveti na vas; i bićete mi svedoci”
Svi mi hrišćani, primili smo Duha Svetoga na krštenju, ali on takođe progovora i kroz savest svih ljudi koji iskreno traže dobro i istinu. Tako da, svi možemo ostaviti prostora za Božji Duh i dopustiti da nas On vodi.
Kako Ga prepoznati i slušati?
U tome nam može pomoći ova misao Kjare Lubik: „Sveti Duh prebiva u nama kao u svom hramu, prosvetljuje nas i vodi. To je Duh Istine koji nas podstiče da razumemo Isusove reči, čini ih živim i aktuelnim, čini da se zaljubimo u Mudrost, sugeriše stvari koje treba da kažemo i kako da ih kažemo. To je Duh Ljubavi koji nas rasplamsava svojom ljubavlju, omogućava nam da volimo Boga svim našim srcem, dušom i snagom, i da volimo one koje susrećemo. To je Duh snage koji daje hrabrost i snagu da budemo dosledni Jevanđelju i da uvek svedočimo istinu. Sa, i zbog ove Božje ljubavi u srcu, može se doseći daleko i otkriti mnogima naše iskustvo: ’granice Zemlje’ nisu samo one geografske. One isto tako ukazuju, na primer, na ljude bliske nama koji još nisu imali radost pravog poznavanja Jevanđelja. Naše svedočenje mora stići do tamo. Zbog ljubavi prema Isusu, od nas se traži da se ’budemo jedno’ sa svima, u potpunom samoodricanju, sve dok drugi, slatko ranjeni ljubavlju Božjom u nama, ne požele da se i oni ’budu jedno’ sa nama, u uzajamnoj razmeni pomoći, ideala, planova za budućnost, osećanja. Samo tada možemo dati i reč, koja će biti dar u međusobnoj ljubavi“[1].
Leticija Magri
