Srce je najintimniji, skriveni, vitalni deo nas; ono najdragocenije “blago”, koje nam daje sigurnost za danas i za sutra. Srce je takođe sedište naših vrednosti, koren naših konkretnih izbora; to je tajno mesto u kojem se odigrava smisao našeg života: šta zapravo stavljamo na prvo mesto u životu? Koje je to naše “blago” zbog kojeg smo u stanju da zanemarimo sva druga?

U potrošačkom društvu zapadnog sveta, sve nas usmerava kao tome da zgrćemo materijalna dobra, da se fokusiramo na sopstvene potrebe i ignorišemo potrebe drugih, u ime individualnog dobrostanja i ličnog prestiža. Ipak, Luka Jevanđelista, u jednom veoma različitom kulturnom kontekstu, navodi ove Isusove reči, kao suštinsko i univerzalno učenje, za muškarce i žene svih vremena i svih podneblja.

“Jer gde je vaše blago onde će biti i srce vaše”.

Jevanđelje po Luki snažno naglašava potrebu za odlučnim, definitivnim i tipičnim izborom Isusovog učenika: Bog Otac je istinsko Dobro, ono koje mora zauzeti čitavo srce hrišćaninu, po primeru samog Isusa. Ovaj ekskluzivni izbor donosi sa sobom to da se pouzdano predamo Njegovoj ljubavi i mogućnost da se postane istinski “bogat”, jer takva su Božja deca i naslednici njegovog Kraljevstva.

To je pitanje slobode: da ne dopustimo da budemo opsednuti materijalnim dobrima, već da budemo istinski gospodari nas samih.

Zaista, materijalno bogatstvo može zauzeti “srce” i uzrokovati rastuću anksioznost da se i dalje poseduje, sve do stvarne zavisnosti. Umesto toga, milostinja, na koju smo pozvani u ovom delu Jevanđelja[1], pitanje je pravde diktirano milosrđem, koje čini “srce” mekim i otvara se bratskoj jednakosti.

 Svaki hrišćanin zasebno, kao i cela zajednica vernika može iskusiti istinsku slobodu kroz podelu dobara, materijalnih i duhovnih, s onima kojima su u potrebi: to je hrišćanski način života koji svedoči o istinskom poverenju u Oca i postavlja čvrste temelje za civilizaciju ljubavi.

“Jer gde je vaše blago onde će biti i srce vaše”.

Da bi se oslobodili ropstva posedovanja, Kjara Lubik nas prosvetljava svojom sugestijom: «Zašto Isus toliko insistira na nezavisnosti od dobara, do te mere da je čini neophodnim uslovom da ga možemo slediti? Zato što je istinsko blago našeg postojanja On! […] On želi da budemo slobodni, sa dušom koja je očišćena od svake vezanosti i svake brige, tako da ga zaista možemo voleti svim svojim srcem, umom i snagom. […] On traži od nas da se odreknemo naših bogatstava jer želi da se otvorimo i drugima […]. A najjednostavniji način odricanja je davanje.

Dati Bogu ljubeći Ga. […] A da bi mu pokazali tu ljubav, volimo svoju braću i sestre, spremni da stavimo sve u igru radi njih. Iako nam se to možda ne čini, imamo toliko bogatstva da podelimo: ljubav u srcu, srdačnost, radost komuniciranja; vreme za druge, molitve, unutrašnje bogatstvo. Nađu se uvek i neke stvari: knjige, odeća, vozila, novac […] Dajmo bez previše računice: “Ali ova stvar mi može poslužiti u ovoj ili onoj prilici […]”. Sve može biti korisno, ali tu napast treba da stavimo u drugi plan, jer mnoge vezanosti prodru tako u naša srca i neprestano stvaraju nove potrebe. Ne, pokušajmo da posedujemo samo ono što je neophodno. Gledajmo da ne izgubimo Isusa zbog neke računice, za nešto bez čega možemo“.[1]

Marisa i Agostino, koji su u braku trideset i četiri godine, pričaju: «Nakon osam godina braka, sve je išlo vrlo dobro: kuća i posao bili su onakvi kakve smo i želeli, a onda je stigao predlog da se iz Italije preselimo u latinoameričku zemlju, da bi podržali mladu hrišćansku zajednicu. Između hiljadu glasova strepnje od nepoznatog u budućnosti, od strane ljudi koji su nam rekli da smo ludi, posebno smo osetili jedan, koji nam je dao veliki mir – Isusov, koji nam je predlagao: “Dođi i sledi me”. Tako smo i učinili. Našli smo se u potpuno drugačijem okruženju od onog na koji smo navikli. Nedostajalo nam je mnogo toga, ali zauzvrat smo uviđali da dobijamo mnogo nečeg drugog, kao što je bogatstvo odnosa sa mnoštvom ljudi. Iskustvo Promisla je takođe bilo veoma snažno: jedne večeri smo organizovali malu zabavu i svaka porodica je donela nešto tipično za njihovu kulturu za večeru. Upravo smo se vratili sa putovanja iz Italije sa jednim dobrim parčetom sira parmezana. Borili smo se između želje da podelimo jedan deo sa porodicama i mišlju da ćemo uskoro opet biti bez toga, ali smo se setili Isusovih reči: “Dajte i daće vam se …” (Lk 6,38). Pogledali smo se i rekli: ostavili smo domovinu, posao, rođake, a sada se vezujemo za komad sira. Uzeli smo jedno parče i poneli ga. Dva dana kasnije, neko je zvonio na vratima: to je bio turista koga nismo poznavali, prijatelj naših prijatelja, koji nam je doneo paket od njih. Otvorimo smo ga i našli veliki komad parmezana unutra. Isusovo obećanje “…meru dobru i nabijenu i stresenu i prepunu daće vam u naručje vaše.‟ obistinilo se.

Letizia Magri

[1] C.  Lubich, Parola di Vita settembre 2004, in eadem, Parole di Vita, a cura di Fabio Ciardi (Opere di Chiara Lubich 5; Città Nuova, Roma, 2017) pp. 729-731.

[1]
Cf. Lc 12, 33.