Nakon dve nedelje plovidbe, dve stotine sedamdeset i šest brodolomaca stiže do obale jednog mediteranskog ostrva. Mokri su, iscrpljeni, preplašeni; iskusili su nemoć pred prirodnim silama i gledali smrti u lice. Među njima je i jedan zatvorenik koji putuje u Rim, da bude podvrgnut presudi cara.
Ova hronika nije iz naših dana, već je priča o iskustvu apostola Pavla, koji je išao u Rim da kruniše svoju misiju evangelizatora svedočenjem mučeništva.
On, podržan svojom nepokolebljivom verom u Proviđenje, uprkos tome što je bio zatvorenik, uspeo je da podrži sve ostale koji su upali u ovu nesreću, sve dok nisu prispeli na obali Malte.
Tu su im stanovnici izašli u susret, dočekavši ih uz veliku vatru, kako bi se oni oporavili, a posle toga su i brinuli o njima. Na kraju zime, nakon otprilike tri meseca, daće im ono neophodno za bezbedan odlazak.
„Činjahu nam ne malu ljubav“
Pavle i drugi brodolomnici doživljavaju toplu i konkretnu čovečnost stanovništva koje još nije doseglo svetlost Jevanđelja. To je dobrodošlica koja nije žurba i bezličnost, već koja zna služiti gostu, bez kulturnih, verskih ili društvenih predrasuda. Da bi se to postiglo, od suštinske je važnosti lično i društveno angažovanje.
Sposobnost da se prihvati drugi kao stvorenje koje u sebi nosi sliku milosrdnog Oca čak i pre nego što je hrišćanska vera zapaljena ili je još slabašna, deo je DNK svake osobe. To je zakon zapisan u ljudskom srcu, zakon koji Reč Božja donosi na svetlost i vrednost, od Abrahama[1], sve do neverovatnog otkrivenja koje donosi Isus: „gost bejah, i primiste me“[2].
Sam Gospod nam nudi snagu svoje milosti, tako da naša krhka volja dostigne potpunost hrišćanske ljubavi.
Uz ovo iskustvo, Pavle nas uči i da se uzdamo u Božjе proviđenje, da prepoznamo i cenimo dobro koje je primljeno preko konkretne ljubavi mnogih koji nam se nađu na putu.
„Činjahu nam ne malu ljubav“
Ovaj stih iz Knjige Dela apostolskih predložili su hrišćani iz raznih Crkava na ostrvu Malta, kao moto Molitvene nedelje za jedinstvo hrišćana 2020[3].
Ove zajednice zajedno podržavaju brojne inicijative u korist siromašnih imigranata: distribucija hrane, odeće i igračaka za decu, časovi engleskog jezika za podsticanje socijalne uključenosti. Želja je ojačati sposobnost prihvatanja, ali i da se neguje zajedništvo među hrišćanima koji pripadaju različitim Crkvama, da budemo svedoci jedne vere.
A kako mi svedočimo braći Božju ljubav? Kako doprinosimo izgradnji ujedinjenih porodica, solidarnih gradova, istinski ljudskih društvenih zajednica? Kjara Lubik predlaže:
„Isus nam je pokazao da voleti znači prihvatiti drugog onakvim kakav jeste, na način na koji je On prihvatio svakog od nas. Prihvatiti drugog, sa njegovim manirima, idejama, slabostima, njegovom različitošću. Napraviti mesta za njega u nama, čisteći iz naših srca sve rezervisanosti, predrasude i instinkt odbijanja. Nikada ne dajemo tako veliku slavu Bogu kao kada težimo da prihvatimo bližnjega, jer tada postavljamo temelje bratskog zajedništva i ništa ne daje toliko radosti Bogu koliko istinsko jedinstvo među ljudima. Jedinstvo privlači Isusovo prisustvo među nama i njegovo prisustvo transformiše sve nas. Pristupimo svakom bližnjem sa željom da ga prihvatimo svim srcem i da pre ili kasnije s njim uspostavimo međusobnu ljubav”[4].
Leticija Magri
