Blago onima koji plaču, jer će se utešiti (Mt 5, 4).
Ko nije plakao u svom životu? I ko nije poznavao ljude čiji su bol preplavile suze? Danas, kad mediji u naše domove donose slike iz čitavog sveta, rizikujemo da se na to naviknemo, da nam srca otvrdnu, da nas prevlada to obilje svekolikog bola.
I Isus je plakao,[1] a dobro Mu je bio poznat i plač Njegovog naroda, žrtve strane okupacije. Koliko je samo bilo bolesnih, siromašnih, udovica, siročadi, ljudi na marginama, grešnika ‒ koji su hrlili k Njemu da bi čuli Njegovu isceljujuću Reč i bili izlečeni i u telu i duši.
U Jevanđelju po Mateju Isus je Mesija koji ispunjava Božja obećanja Izraelu i zbog toga objavljuje:
Blago onima koji plaču, jer će se utešiti.
Isus nije ravnodušan prema našim nevoljama i obavezuje se da će nam srca isceliti od tvrde sebičnosti, ispuniti našu usamljenost i dati nam snagu u našem delovanju.
To nam, u komentaru na tu istu Reč Jevanđelja, kaže Kjara Lubik: »[…] Isus ovim svojim rečima ne želi da uputi nesrećne da se jednostavno pomire s postojećim stanjem, obećavajući im nagradu u onom što dolazi tek posle. On misli i na našu sadašnjost. Njegovo Kraljevstvo, iako ne konačno, već je ovde. Prisutno je u Isusu koji je, vaskrsnuvši iz smrti pretrpljene u najvećem bolu, pobedio smrt. A On je takođe prisutan u nama, u srcima nas hrišćana: Bog je u nama. Trojstvo se tu nastanilo. I tako blaženstvo koje je objavio Isus može da se vidi već sada. […] Patnje mogu da potraju, ali postoji snaga koja nam pomaže da podnesemo iskušenja života i da i drugima pomognemo da savladaju svoje boli, da ih vide onako kako ih je On video i prihvatio ‒ kao sredstvo iskupljenja.«[2]
Blago onima koji plaču, jer će se utešiti.
U Isusovoj školi možemo naučiti da budemo svedoci i oruđa ‒ jedni za druge ‒ te nežne i stvaralačke Očeve ljubavi. Tu je na delu stvaranje novog sveta koji u samom korenu ozdravljuje suživot ljudi i doprinosi prisustvu Boga među ljudima, postajući neiscrpni izvor utehe i otirući svaku suzu u njihovom oku.
Lena i Filip iz Libana podelili su svoje iskustvo s prijateljima iz crkvene zajednice: »Dragi prijatelji, zahvaljujemo vam na vašim tako posebnim ovogodišnjim vaskrsnim čestitkama. Dobro smo i trudimo se da pazimo da se ne izložimo virusu. Međutim, budući da smo u prvom redu u akciji ’Parrainage Liban’,[3] ne možemo uvek da ostanemo kod kuće, tako da izlazimo otprilike svaka dva dana da bismo osigurali hitne potrebe nekih porodica: novac, odeću, hranu, farmaceutske proizvode itd… Već pre kovida 19 ekonomska situacija u zemlji bila je veoma teška i, kao u celom svetu, danas se pogoršala. Ali znakova Proviđenja ne nedostaje: najnoviji je prošle nedelje stigao od jednog Libanca koji živi van zemlje. Zamolio je Lenu da tokom meseca aprila, za tri dana u nedelji, obezbedi pun obrok za dvanaest porodica. To je predivna potvrda Božje ljubavi koja u svojoj darežljivosti ne dopušta da bude pobeđena.«
[1] Upor. Jov 11, 35; Lk 19, 41.
[2] C. Lubich, Parola di Vita novembre 1981, u: eadem, Parole di Vita, a cura di Fabio Ciardi (Opere di Chiara Lubich 5; Città Nuova, Roma, 2017), str. 221‒222.
[3] Lena objašnjava: »Akcija Parrainage Liban nastala je 1993. godine u grupi porodica koje su živele Reč života, s ciljem da pomognu majci s petoro dece i mužem koji je bio u zatvoru. Dosad smo pomogli oko 200 porodica iz celog Libana, pripadnike svih vera. Naši saradnici su na različite načine uključeni da bi porodicama omogućili da budu samostalne: preko kućnih poseta, traženjem smeštaja i zaposlenja, pomoći oko studija. Finansijski nas podržavaju stotine ljudi i kompanije koji veruju u našu akciju.«
