Želja mu je da jednog dana nastavi studije medicine, a trenutno stiče praksu u bolnici. Kratko vreme radio je u domu za stara lica, a sada radi u Kliničkom centru Vojvodine na odeljenju intenzivne jedinice, gde je ubrzo nakon zaposlenja premešten u Kovid-odeljenje. Da bi zajedno sa svim kolegama, lekarima i tehničarima vodio brigu o pacijentima teško obelelim od virusa kovid-19.

Na šta si odmah pomislio i kakva je bila tvoja reakcija kada si saznao da ćeš raditi u odeljenju s kovid-bolesnicima, imajući u vidu da si tek početnik?

To se dalo i očekivati ‒ da ćemo biti premešteni u Kovid-odeljenje, pogotovo mi mlađi. Tako da sam čekao trenutak kad će mi to javiti. Mogu reći da sam mirno primio tu vest, s mišlju da je to ipak naš poziv i bez obzira na to šta je posredi i koje bolesti su u pitanju ‒ mi smo to odabrali i treba da radimo. Naravno, i poziv nas mladih koji živimo harizmu Fokolara je da idemo tamo gde je najveća potreba. Bio sam pomalo skeptičan zato što sam radio samo mesec dana i bio tek u fazi učenja i savladavanja medicinsko-tehničkih radnji, ali bez obzira na to, zahvaljujući iskusnijim tehničarima koji su uvek bili tu mogao sam da računam da ću dobiti odgovore na svako pitanje i da će imati ko da mi pomogne.

Ispričaj nam svoje lično iskustvo s pacijentima

Mnogi su mi govorili da radim samo ono što je potrebno i da ne prilazim previše pacijentima: jeste da imam zaštitnu opremu, ali ipak… Ali meni bi to bila diskriminacija zbog bolesti i neprihvatanje situacije kao realne. Tako da sam se trudio da što više pažnje posvetim tim pacijentima, prilično uplašenim, uznemirenim, često i depresivnim. Većinom je bilo tako da je odeljenje puno pacijenata, a nas radnika malo i zaista je moralo da se pazi na sve, da pacijenti budu uredni, terapija podeljena, potrebne medicinsko-tehničke radnje obavljene, ali hvala Bogu sve se stizalo! Kao intenzivna jedinica imali smo priličan broj pacijenata na respiratoru ‒ mehaničkom disanju, što je pokazivalo težinu njihovog zdravstvenog stanja, jer veliki procenat takvih pacijenata završi sa smrtnim ishodom. Nažalost, mora se naučiti kako raditi s time i treba da znate da ste dali sve od sebe, ali da dalje ne možete uticati…

Medicinski radnici su na prvoj liniji na kojojvreba zaraza. Vaš rad je uistinu herojski i veoma rizičan čin, zar ne?

Jeste i zaista ‒ da nije medicinskih radnika koji se toliko žrtvuju, situacija bi bila mnogo gora. S vremenom je nabavljena bolja oprema za rad, budući da je na početku pandemije bilo znatno drugačije, što je prilično uticalo na oboljevanje osoblja. Ali da ‒ zaista je vrlo izazovno biti u skafanderu, s vizirom koji se stalno magli i telom koje se neprestano znoji. Sve je to lepa žrtva za one koji trpe. Kad god mi je loše ili neprijatno, pomislim da moja patnja nije ništa u odnosu na one koji su teško oboleli…

Ti si se takođe zarazio…

Da, ja sam se takođe zarazio. Velika je verovatnoća da je to bilo na poslu, ali nije sigurno, jer virus vreba sa svih strana, tako da je prilično diskutabilno… Lično sam imao samo blaži oblik bolesti, što je bilo veoma dobro. Odsustvo čula mirisa i ukusa trajalo je desetak dana i na početku sam imao glavobolje koje su brzo prošle. Tokom izolacije imao sam vremena da se odmorim, čujem se s mnogo prijatelja, da završim ono što ranije nisam stizao. To vreme brzo je prošlo i nadam se da se neće ponoviti.

Kakvi su inače odnosi među vama kolegama, kada su pacijenti s koronavirusom u pitanju, pogotovo kada se nalazite u situaciji da ne možete više da im pomognete?

Kolektiv je za vreme rada na Kovid-odeljenju bio veoma dobar i zaista smo dobro sarađivali. Sve smo radili u dogovoru i trudili se da što bolje odradimo svoj posao. Bilo je prilike i za odmor, druženja, smeh, što je još više doprinosilo da nam i pored teške situacije vreme provedeno na poslu bude lakše i prijatnije. Kad je dolazilo do situacija da više ne može da se pomogne pacijentima, svi smo to morali da prihvatimo znajući da smo dali sve od sebe, kako lekari tako i mi sestre i tehničari. Tako je često i u životu: dajemo sve od sebe, a mnogo puta ne bude onako kako smo zamišljali ili planirali. Treba nastaviti i ići dalje, naravno, osnaženi i iskusniji zahvaljujući svim iskustvima, kako pozitivnim tako i negativnim.

Iz tvog kratkog iskustva s pacijentima zaraženim koronavirusom, virusom koji si i ti preboleo, šta bi poručio nama koji se nismo razboleli od te opake bolesti?

Svakako treba poštovati sve mere koje su na snazi. Takođe, treba raditi na svom imunom sistemu i što više se odmarati budući da od toga mnogo zavisi. Naravno, ako se osete neki od simptoma, odmah se treba obratiti lekaru da bolest ne bi brzo napredovala, što bi otežalo oporavak. Budimo odgovorni i mislimo i na druge…

Razgovarao Robert Zajc