Slike biblijske kulture, u vremenima gde je sve išlo usporenim tokom, koje su obeležavale nomadski i pastirski život, čine se dalekima od naših svakodnevnih potreba za efikasnošću i konkurentnošću. Ipak, i mi ponekad osećamo potrebu za pauzom, mestom za odmor i sastankom sa nekim ko će nas prihvatiti takve kakvi jesmo.
Isus se prikazuje kao onaj koji je, više nego iko drugi, spreman da nas dočeka, pružajući nam to osveženje, štaviše, i dati i svoj život za svakoga od nas.
U dugačkom odlomku Jovanovog Jevanđelja, iz kojeg je preuzeta ova Reč života, On nas uverava da je upravo On prisustvo Boga u istoriji svake osobe, kako je i obećano Izraelu kroz usta proroka.
Isus je pastir, vodič koji poznaje i voli svoje ovce, odnosno njegov umoran i ponekad zalutao narod. Nije stranac koji ignoriše potrebe stada, ni lopov koji dolazi da krade, ili jedan razbojnik koji ubija i rasteruje, niti plaćenik koji deluje iz čistog interesa.
“Ja sam pastir dobri; pastir dobri dušu svoju polaže za ovce.”
Stado koje Isus oseća svojim svakako su njegovi učenici, svi oni koji su već dobili dar krštenja, ali i ne samo. Poznaje svako ljudsko stvorenje, naziva ga po imenu i sa nežnošću se brine o svakom.
On je pravi pastir, koji nas ne samo vodi prema životu, ne samo da nas traži svaki put kad se izgubimo, nego on je već dao svoj život da izvrši Očevu volju, što je punoća ličnog zajedništva s Njim i ponovno uspostavljanje bratstva među nama, koje je smrtno ranjeno grehom.
Svako od nas može da pokuša da prepozna Božji glas; da čuje njegovu reč upućenu upravo sebi i slediti je sa poverenjem. Iznad svega, možemo biti sigurni da smo voljeni, shvaćeni i da nam je oprašteno, i to bezuslovno, od Onog koji nas uverava:
“Ja sam pastir dobri; pastir dobri dušu svoju polaže za ovce.”
Kada bar malo doživimo ovo tiho ali snažno prisustvo u našem životu, želja da ga podelimo zapali se u našim srcima, da bi umeli još više da brinemo i prihvatamo druge oko sebe. Po uzoru na Isusa, možemo i mi pokušati da bolje upoznamo ljude u porodici, kolegu sa posla ili komšiju, i da dozvolimo da nas uznemiravaju potrebe onih oko nas.
Možemo razviti fantaziju ljubavi, uključujući i druge i puštajući se da i mi budemo uključeni od drugih. U našem malom, možemo doprineti izgradnji bratskih i otvorenih zajednica; sposobni da pratimo put mnogih sa strpljenjem i hrabrošću.
Meditirajući tu istu rečenicu iz Jevanđelja, Kjara Lubik je napisala: „Isus nam sàm otvoreno kaže: „Niko nema veću ljubav od ove: da položi život svoj za svoje Prijatelje “(Jn 15, 13). Svoju ponudu on živi do kraja. Njegova ljubav je oblativna* ljubav, to jest ljubav koja se čini da bude efikasno raspoloživa kako bi pružila svoj život. […] Bog to traži takođe i od nas […] dela ljubavi koja imaju (bar u nameri i u odluci) meru njegove ljubavi. […]. Samo takva ljubav je hrišćanska ljubav: ne tamo neka ljubav, ne samo neki obris ljubavi, već ljubav toliko velika da stavlja život na kocku. (…) Čineći tako, naš hrišćanski život će napraviti kvalitativni skok, veliki kvalitativni skok. A onda, videćemo kako se okupljaju oko Isusa, privučeni njegovim glasom, muškarci i žene sa svih krajeva zemlje “.
Leticija Magri
*oblativna ljubav: ljubav najvišeg nivoa psihičkog i afektivnog sazrevanja, koju karakteriše sposobnost da se voli i nudi bez očekivanja povratka: ljubav (Corriere della serra, rečnik)
