„Bog je ljubav“: to je najsvetlija definicija Boga u Svetom pismu koja se pojavljuje, i to samo dva puta, a i ovde, upravo u ovom tekstu, u pismu ili možda kao jedan podsticaj, definicija koje se poziva na četvrto Jevanđelje. Zaista, autor toga teksta je učenik koji svedoči o duhovnoj tradiciji apostola Jovana. On piše hrišćanskoj zajednici iz prvog veka, koja se je nažalost već bila suočila sa jednim od najbolnijih iskušenja, to jest, razdorom, podelom u pogledu vere i svedočenja.

Bog je ljubav: On živi u sebi punoću zajedništva kao Trojstvo i preliva ovu ljubav u izobilju na svoja stvorenja. Onima koji je prihvate daje moć da postanu njegova deca, sa njegovim istim DNK, koji čini da mogu da ljube. Njegova ljubav je besplatna, i koja oslobađa od  svakog straha i bojažljivosti.

Da bi se onda to obećanje uzajamne zajednice i ostvarilo – mi u Bogu i Bog u nama, potrebno je, međutim, „ostati“ u istoj toj aktivnoj, dinamičnoj, stvaralačkoj ljubavi. Iz tog razloga su Isusovi učenici pozvani da se ljube, da daju i svoj život za tó i da dele svoja dobra sa svima koji su u potrebi. Sa ovom ljubavlju zajednica ostaje ujedinjena, proročanska, u svemu verna.

“Bog je ljubav, i koji stoji u ljubavi, u Bogu stoji i Bog u njemu stoji.”

To je jaka i jasna poruka i za nas, danas, koji se ponekad osećamo preplavljeni nepredvidivim i teško kontrolisanim događajima, poput pandemije ili drugih ličnih ili kolektivnih tragedija. Osećamo se izgubljeni i uplašeni i postoji u nama jedno snažno iskušenje da se zatvorimo u sebe, da zidamo zidove oko nas kako bismo se zaštitili od onih, koji izgleda kao da ugrožavaju našu sigurnost, umesto da gradimo mostove da bi smo se susreli.

Kako je moguće nastaviti verovati u Božju ljubav u takvim okolnostima? Da li je moguće i dalje ljubiti?

Josiane, Libanonka, bila je daleko od svoje zemlje kada je saznala za strašnu eksploziju u luci Bejrut, avgusta 2020. Poverava se onima koji kao i ona žive Reč Života: «U svom srcu osetila sam bol, bes, teskobu, tugu, zbunjenost. U meni se otvorilo vrlo snažno pitanje: zar sve što je Liban do sada iskusio nije dovoljno? Razmišljala sam o tom mom sravnjenom kvartu, gde sam rođena i gde sam živela; gde su moji rođaci i prijatelji sada mrtvi, ili povređeni ili raseljeni; gde su zgrade, škole, bolnice koje vrlo dobro poznajem, sada već, uništene.

Trudila sam se da budem blizu majci i braći, da odgovorim na poruke mnogih drugih ljudi koji su iskazivali bliskost, njihovu naklonost, molitvu, i slušajući sve druge u ovoj dubokoj rani koja se otvorila. Želela sam da verujem i VERUJEM da su ovi susreti sa onima koji pate jedan poziv da ljubavlju odgovorim sa onim šta je Bog stavio u naša srca. Ostavljajući suze po strani, otkrila sam svetlo kod mnogih Libanaca, pogotovo mladih, koji su se podigli, pogledali oko sebe i pomagali onima kojima je ta pomoć bila potrebna. U meni se rodila nada da postoje mladi ljudi spremni da se ozbiljno posvete i politici, jer, uvereni da je rešenje put istinskog dijaloga, sloga, međusobno otkriće da smo svi mi – braća ».

Bog je ljubav, i koji stoji u ljubavi, u Bogu stoji i Bog u njemu stoji.”

Kjara Lubik nam nudi dragoceni predlog da bi živeli ove Reči Jevanđelja: «Hrist se više ne može odvojiti od slave, ne može se više odvojiti od Vaskrslog. To su dva aspekta iste Božje tajne koja je Ljubav. Jednom kada nam se da ova ponuda, potrudimo se da više ne razmišljamo o tome, već da radimo ono što Bog želi od nas, tamo gde smo: […] pokušajmo da ljubimo druge, one oko nas. Ako budemo tako činili, moći ćemo da doživimo neobičan i neočekivan efekat: naša duša biće prožeta mirom, ljubavlju, čak i čistom radošću, svetlošću. […]. I, obogaćeni ovim iskustvom, moći ćemo da efikasnije pomognemo svoj svojoj braći da pronađu blaženstvo usred suza i da transformišu ono što ih muči, u spokojstvo. Tako ćemo postati oruđa radosti za mnoge, sreće, te sreće kojoj teži svako ljudsko srce ».

Leticija Magri