Ova rečenica iz Jevanđelja po Mateju deo je zaključka velike Besede na gori, u kojoj Isus, nakon što je proglasio Blaženstva, poziva svoje slušaoce da uvide bliskost ljubavi Boga i ukazuje kako u skladu s tim postupati: otkriti u volji Očevoj prečicu za postizanje punog zajedništva sa Njim, u njegovom Carstvu.
„Neće svaki koji mi govori: Gospode! Gospode! Ući u carstvo nebesko; no koji čini po volji Oca mog koji je na nebesima.”
Ali šta je Božja volja? Kako je možemo spoznati?
Kjara Lubik podelila je svoje otkriće o tome: „[…] Božja volja je Božji glas koji nam neprestano govori i poziva nas; to je nit ili, bolje, božan ska zlatna potka koja tka čitav naš zemaljski život pa i ono šta ga nadilazi; to je Božji način da nam izrazi svoju ljubav, ljubav koja traži odgovor kako bi mogao da ostvari svoja čudesa u našim životima. Božja volja je poziv nama koja ako na nju odgovorimo, čini da budemo ono šta treba da budemo, naše istinsko biće, na ša puna realizacija. […] Ponovimo svaki put pred svakom bolnom, radosnom, i bilo kojom drugom Božjom voljom: „Neka bude“. […] otkrićemo da će ove dve jednostavne reči biti snažan potisak, poput odskočne daske, da činimo s ljubavlju, savršeno, uz potpunu posvećenost ono što treba da činimo. […] I tako ćemo iz trenutka u trenutak sastavljati jedan divan, jedinstven i neponovljiv mozaik našeg života koji je Gospod oduvek mislio za svakoga od nas: on, Bog, kome se pripisuju samo lepe, velike, neizmerne stvari, ali u kojima svaki pa i najmanji deo, kao što je to jedan čin ljubavi, ima smisla i blista baš kao što i sićušni i šareni cvetovi imaju onaj svoj blesak u bezgraničnoj lepoti prirode“1.
Neće svaki koji mi govori: Gospode! Gospode! Ući u carstvo nebesko; no koji čini po volji Oca mog koji je na nebesima.”
Prema Jevanđelju po Mateju, Zakon hrišćanina par ekcellence sastoji se u milosrđu, koje dovodi svaki izraz obožavanja i ljubavi prema Gospodu do njegove punoće. Ova Reč nam pomaže da se konkretnim gestovima otvorimo ka odnosu sa Bogom, svakako ličnim i prisnim, ali u jednoj bratskoj dimenziji. Podstiće nas da „izađemo“ iz nas samih kako bismo drugima doneli pomirenje i nadu.
Grupa mladih iz Hajdelberga (Nemačka) nudi nam ovo svedočanstvo: „Kako možemo učiniti da i naši prijatelji dožive da ključ sreće leži u davanju sebe drugima? I odavde smo započeli našu novu akciju pod nazivom: „Sat sreće“. Ideja je vrlo jednostavna: radi se o usrećivanju druge osobe, bar na sat vremena mesečno. Počeli smo sa onima za koje nam se činilo da im je ljubav i najpotrebnija i gde god smo se ponudili kao neki koji su raspoloživi za njih, videli smo kako se vrata širom otvaraju! I tako, evo nas u parku da odvedemo starije ljude u invalidskim kolicima do bolnice, gde smo se zatim igrali sa hospitalizovanom decom ili igrali sport sa hendikepiranim osobama. Oni su bili veoma srećni, ali, kako inicijativa to i obećava: mi smo bili još srećniji! A naši prijatelji koji su bili pozvani da i oni učestvuju u tome? U početku zaintrigirani, sada kada su pokušali da pruže sreću, slažu se sa nama: sreća se daje i kada se to uradi, tada se ona i doživljava!“.
Leticija Magri
1 K. Lubik, Emisija, 27. februar 1992, in eadem, Razgovori na telefonskoj vezi, uredio M. Vandeleene (Opere di Chiara Lubich 8/1; Città Nuova, Roma 2019) pp. 446-448.
