Isus je na putu, okružen gomilom: očajni otac ga je molio da ode i pomogne svom detetu koje umire. Dok je on na ulici, događa se još jedan susret: među ljudima se probija žena koja već dugi niz godina pati od gubitka krvi; fizičko stanje sa ozbiljnim posledicama, takođe zato što je primorava da ograniči porodične i društvene odnose. Žena ne zove Isusa, ne govori, već mu prilazi s leđa i usuđuje se da dodirne obod njegove haljine. Ima vrlo jasnu ideju: „Ako samo dodirnem njegov ogrtač, izlečiću se od ove patnje koja me muči“.

I gle, Isus se okreće, gleda je i uverava: vera ju je spasila. Ne samo fizičko zdravlje, već i susret sa ljubavlju Božjom, kroz Isusov pogled.

Ne boj se, kćeri; vera tvoja pomogla ti je. I ozdravi žena od tog časa.

Ova epizoda Matejeva jevanđelja takođe nam otvara neočekivanu perspektivu: Bog je uvek na putu ka nama, ali takođe očekuje našu inicijativu kako ne bi propustili sastanak sa njim; naše putovanje vere, iako kvrgavo i obeleženo greškama, krhkošću i razočarenjima, ima veliku vrednost. On je Gospodar istinskog Života, koji želi da se izlije na sve nas, njegove sinove i kćeri, bogate u njegovim očima dostojanstvom koje nijedna okolnost ne može suzbiti. Iz tog razloga, danas nam Isus takođe kaže:

Ne boj se, kćeri; vera tvoja pomogla ti je. I ozdravi žena od tog časa.

Da bismo živeli po ovoj Reči, može nam pomoći ono što je napisala Kjara Lubik, meditirajući upravo na ovaj jevanđelski odlomak: «U veri čovek jasno pokazuje da se ne oslanja na sebe već sebe poverava Onome ko je jači od njega. […] Isus naziva izlečenu ženu: „ćerkom“, da joj pokaže šta zaista želi da joj da: ne samo poklon za njeno telo, već i božanski život koji je može u potpunosti obnoviti. U stvari, Isus čini čuda tako da se prihvati spasenje koje donosi, oproštaj, taj dar Oca koji je on sam i koji ga preobražava komunicirajući sa čovekom. […] Kako onda živeti ovu Reč? Ispoljavanjem svóg svog poverenja Bogu u ozbiljne potrebe. Ovakav stav nas sigurno ne oslobađa odgovornosti, ne oslobađa nas da ne radimo sav svoj deo posla. […] Ali naša vera može biti proverena. To vidimo upravo kod ove žene koja pati, koja zna kako da savlada prepreku gomile koja stoji između nje i Učitelja. […] Moramo, dakle, imati veru, ali onu veru koja ne sumnja u suočavanje sa proverom. I, opet, moramo pokazati Isusu da smo razumeli neizmerni dar koji nam je doneo, dar božanskog života. I da mu budimo zahvalni. I odgovariti mu za to “.

Ne boj se, kćeri; vera tvoja pomogla ti je. I ozdravi žena od tog časa.

Ova izvesnost takođe nam omogućava da donesemo spasenje, „dodirujući“ nežnošću ko je u patnji, nevolji, tami, zbunjenosti.

Tako je bilo i sa majkom iz Venecuele, koja je smogla hrabrosti da oprosti: „Očajna u traženju pomoći, prisustvovala sam sastanku o Jevanđelju, gde sam čula Isusove fraze:„ Blago mirotvorcima, jer će se zvati deca Božja”,„ Volite svoje neprijatelje ”. Kako bih mogla oprostiti onome ko mi je ubio sina? Ali u međuvremenu je seme ušlo u mene i konačno je odluka o oproštaju prevladala. Sada se zaista mogu nazvati „božjom kćerkom“. Nedavno sam pozvana na sukob sa ubicom mog sina, koga su uhvatili. Bilo je teško, ali intervenisala je milost. U mom srcu nije bilo mržnje ni zlobe, već samo veliko sažaljenost i namera da se to poveri Božjoj milosti “

Letizia Magri