Ko je najveći, najmoćniji, pobednik u društvu, u Crkvi, u politici, na tržištu?
Odnosi su prepleteni ovim pitanjem, odluke su njime vođene, ono određuje strategije. Dominantna logika, kojoj pribegavamo i nehotice, možda i da bi se osigurali pozitivni i efikasni rezultati onima koji su oko nas.
Ovde nas Jevanđelje po Mateju upoznaje sa Isusovim učenicima koji, nakon što su prihvatili najavu carstva nebeskog, žele znati koji su uslovi da budu protagonisti u novom Božjem narodu: „Ko je najveći?“
Kao odgovor, Isus čini jedan od svojih nepredvidivih gestova: postavlja dete u središte male gomile. I ovaj gest prati nedvosmislenim rečima:
„Koji se dakle ponizi kao dete ovo, onaj je najveći u carstvu nebeskom.”
Konkurentskom i samodovoljnom mentalitetu Isus suprotstavlja najslabiji element društva, onaj koji nema uloge kojima bi se hvalio i branio; onaj koji je potpuno zavisan i spontano se poverava pomoći drugih. Međutim, nije pitanje prihvatanja pasivne uloge, odustajanja od kreativnosti i odgovornosti, već radije izvršavanje dela volje i slobode. Isus u stvari zahteva od nas da se učinimo malim, zahteva nameru i posvećenost da bismo odlučno promenili smer.
„Koji se dakle ponizi kao dete ovo, onaj je najveći u carstvu nebeskom.”
Evo kako je Kjara Lubik produbila karakteristike јevanđelskog deteta: „[…] dete se samouvereno prepušta svom ocu i majci: veruje u njihovu ljubav. […] Autentični hrišćanin, poput deteta, veruje u ljubav Božju, baca se u zagrljaj nebeskog Oca, ukazuje mu neograničeno poverenje. […] Deca u svemu zavise od svojih roditelja, […]. I mi, „evanđeoska deca“, u svemu zavisimo od Oca: […] on zna šta nam treba, čak i pre nego što ga zamolimo, on nam to i daje. I sàmo Carstvo Božije se ne zaslužuje, već se prima na poklon iz Očevih ruku“.
Kjara još podvlači kako se dete potpuno poverava svom ocu i sve uči od njega. Na isti način: „’јevanđelsko dete’ stavlja sve u Božju milost i, zaboravljajući prošlost, započinje svaki dan novi život, otvoren za podsticaje uvek nanovo kreativnog Duha. Dete ne može sàmo da nauči da govori, treba mu neko da ga nauči. Isusov učenik […] uči sve od Reči Božje sve dok ne počne da govori i živi u skladu sa Jevanđeljem.“
Dete je sklono da oponaša svog oca. „Tako, ’jevanđelsko dete’[…] voli sve jer Otac ’čini da njegovo sunce izlazi na zle i na dobre i da kiša padne na pravedne i na nepravedne’; ono ljubi prvo jer je i on ljubio nas dok smo još bili grešnici; ono ljubi besplatno, bez interesa, jer tako čini nebeski Otac“.
„Koji se dakle ponizi kao dete ovo, onaj je najveći u carstvu nebeskom.”
Vičente i njegova porodica su u Kolumbiji prošli iskušenje pandemije u vrlo strogom režimu karantina. On to ovako opisuje: „Kad je počeo policijski čas, svakodnevni život se naglo promenio. Moja supruga i dvoje starije dece morali su da pripreme ispite za fakultete; najmlađi nije mogao da se navikne na virtuelno učenje. Niko u kući nije imao vremena da se brine o drugom. Gledajući ovaj haos koji samo što nije eksplodirao, shvatio sam da je to prilika da umetnost ljubavi utelovimo u naš ’novi život’ življenog Jevanđelja. Počeo sam sređivati kuhinju, pripremati hranu i organizovati obroke. Nisam stručan kuvar, niti precizan u čišćenju, ali shvatio sam da će to pomoći da se smanji svakodnevna anksioznost. Ono što je započelo kao delo ljubavi jednog dana, trajalo je nekoliko meseci. Kada su obaveze završene i ostali članovi porodice su brinuli o čišćenju, pospremanju odeće ili kuće. Zajedno smo otkrili da su reči Jevanđelja istinite i da stvaralačka ljubav sugeriše kako sve ostalo dovesti u red.“
Leticija Magri
