„Gospođice, za vaš vid ne može više ništa da se učini”, saopštila je doktorka oštru dijagnozu Palmiri nekoliko meseci nakon njenog dolaska u prvi fokolar kod Trga Kapućini u Trentu. Palmira je imala 18 godina kada je tri godine ranije, 1945. upoznala prvu grupu fokolarina. Već neko vreme je imala problema sa vidom zbog čega joj se srušio san o odlasku u Indiju kao misionarka. Ali vid se sada pogoršao. Nakon poseta kod raznih specijalista, tog dana je otišla kod oftalmologa u Trentu, u pratnji jedne takođe prve prijateljice Kjare Lubik, Natalije Dalapikole. Doktor me je pregledao detaljno – ispričala je Palmira grupi devojaka 2004. godine – i onda je rekao: „desno oko je već izgubljeno, a levo oko će biti uskoro”.
Kakav hladan tuš! „Čim sam izašla iz ordinacije, još na stepenicama, briznula sam u plač, jecala i rekla sebi: u 21. godini ću ostati bez vida, baš sada kada sam našla najlepši ideal svog života, koji niko ne može da mi oduzme. Upravo kada sam našla radost života, htela sam da viknem celom svetu, moratiću da ostanem slepa. I dalje sam plakala”. Padala je kiša, a Natalija ju je pod kišbranom držala za ruku i pratila u tišini. „U jednom trenutku – nastavlja ona – stala sam nasred ulice i rekla: ali Natalija, zašto toliko plačem zbog gubitka vida? Da bih videla Isusa u bližnjemu, ne trebaju mi ove oči, već oči duše, i njih, ako to ne budem želela, neću ih izgubiti nikada. Sada želim da sklopim pakt sa Isusom i ti si mi svedok. Ako budem više slave dala Bogu sa očima, neka ih ostavi, ali ako mu budem dala više slave bez očiju, neka ih uzme, jer želim da vršim samo njegovu volju. Tada sam pomislila: zar Isus nije rekao u Jevanđelju da je bolje ući u raj bez očiju nego u pakao sa dva oka? Od tog trenutka, više nisam patila”.
„Nakon toga sam pisala Kjari Lubik – nastavlja Palmira – moje iskustvo, sva radost, bila sam srećna, zaista mi ništa nije nedostajalo”. U međuvremenu sam se konsultovala sa drugim doktorima, među kojima je i jedan, nakon što ju je pažljivo pregledao, rekao da je bolest ozbiljna, ali jednostrana, odnosno da je zahvatila samo desno oko koje bih verovatno izgubila, međutim levo je bilo zdravo i nije mu pretila nikakva opasnost.
„Tako je bilo – nastavlja Palmira – izgubila sam desno, ali mi levo nije n ikada za sve ove godine napravilo ni najmanji problem. Razume se da bih više dala slave Bogu sa očima. I reći ću vam istinu, sa levim okom uvek sam videla kao sa oba”. I zaključuje: „Puno puta imamo strah da damo nešto Isusu, naklonost, privrženost, nešto od naših veština. Umesto toga, vredelo bi da Mu uvek damo sve, jer on ne dozvoljava da ga nadmaši naša velikodušnost koja je uvek mala u odnosu na njegovu, jer Bog je ljubav i On uvek odgovara stostruko”.
U narednim godinama, Palmira je dobila raznovrsne obaveze u Pokretu Fokolara u Italiji. Godine 1981. Kjara Lubik ju je zamolila da ode, zajednom sa ostalim fokolarinima, u Monte, u Švajcarskoj, gde se rađao centar Fokolara. Trebalo je da ostane samo tri dana kako bi procenila potrebne radove renoviranja. Tri dana kasnije, drugi su otišli, a ona je ostala sama u jednom stanu u Estavajeru, susednom gradu. U jednom trenutku, zahvaćena očajem pred veličinom onoga što je čeka, kleknu i poče izgovarati molitvu Oče naš. Priseća se: „Kada sam stigla do rečenice ’da bude volja Tvoja kako na zemlji tako i na nebu’, izgovorila sam je povišenim glasom i osetila sam takav mir u sebi koji još uvek nisam izgubila”. Ta tri dana, pretvorila su se u 40 godina. Palmira je izgradila „gradić” zajedno sa drugima, pratila i obučila generacije mladih.
Sa jednostavnošću i iskrenošću, svojim osobenim karakteristikama, godine 2017. zapitala se: „Da li sam uspela? To ne znam. Uvek sam se trudila da volim srcem kako ne bih pogrešila, jer razmišljajući glavom uvek mogu da pogrešim, ali čini mi se da oni koji vole srcem, spremni da daju život, nikada ne prave greške”.
Carlos Mana
