Teritorija Vikarijata Anadolije je veća od polovine Turske. Zemljotres se dogodio u našoj eparhiji i epicentar je bio blizu nas. Iz vesti svako može da razume ogromnu tragediju koja se dogodila. Mnogo ljudi je stradalo, a ovde već govore da će broj dostići do 40.000 kada ljudi i tela budu izvađena iz ruševina.

Prve noći, možda pola sata nakon zemljotresa, krenuli smo hodnikom koji vodi do katedrale. Tamo su vrata uvek otvorena, stigli smo do kraja hodnika i videli smo da više nema crkve. Bio je to neverovatan pogled! Nismo ni čuli udar kada se srušila. Nismo mogli da zamislimo da bi se to moglo dogoditi. Crkva je bila u ruševinama.

Sledećeg jutra, pokušali smo prvo da nađemo naše članove parohije i mlade koje poznajemo. Mi smo mala hrišćanska zajednica, pored nas, osim katolika, u kontaktu smo i sa pravoslavcima, Jermenima, protestantima, a imamo i prijatelje muslimane. Hvala Bogu, svi su još uvek bili živi, ali među njihovim rođacima ima mrtvih i drugih koji još nisu pronađeni. Međutim, umro je protestantski pastor i njegova porodica, supruga i osmogodišnji sin.

Srušile su se skoro sve crkve u gradu: katedrala, pravoslavna crkva i prelepa sirokatolička crkva. Posle izlaska sunca ceo dan je bilo blagih podrhtavanja, a oko podneva ponovo je došlo do jačeg potresa, koji je očigledno sve uplašio.

Druga noć je bila teška, skoro niko nije mogao da spava. Palili smo sveće da ne bismo ostali u potpunom mraku. Posebno je bilo lepo sa nekim ljudima koje smo već poznavali, skoro smo bili u konkurenciji jedni drugima. Išli smo da pokrijemo ljude, naravno da nije bilo dovoljno ćebadi, pa smo se nas troje-četvoro pokrili samo jednim ćebetom.

Ali ono što me je toliko pogodilo kada sam videla srušenu crkvu, to mi se vratilo u ovom „ljubavnom nadmetanju” i narednih dana: ovo je samo kamenje, mi smo crkva. Mi smo živo kamenje, to je ono što mora da ostane. Ova živa Crkva uvek mora biti otvorena da svakoga dočeka, da svakome pomogne, da svima pruži ljubav.

Izvor: Új Város – online