Da bi podsetio na suštinu primljenog otkrivenja, autor ističe da nas je Bog u Isusu najpre voleo, u potpunosti preuzimajući ljudsko postojanje sa svim njegovim granicama i slabostima.
Na krstu je Isus podelio i doživeo naše odvajanje od Oca. Dajući celog sebe, izlečio je ovu odvojenost ljubavlju bez ograničenja i uslova. Pokazao nam je šta je ljubav kojoj nas je naučio rečima i životom.
Iz Isusovog primera razumemo da istinska ljubav uključuje hrabrost, trud i rizik suočavanja sa nevoljama i patnjom. Oni koji vole na taj način učestvuju u životu Božijem i doživljavaju Njegovu slobodu i radost onih koji daju sebe.
Voleći kao što je Isus voleo nas, mi se oslobađamo sebičnosti koja zatvara vrata zajedništvu sa našom braćom i sa Bogom i možemo ga iskusiti.
„Ko ne ljubi, ne poznaje Boga; jer je Bog ljubav“.
Poznavanje Boga, onoga koji nas je stvorio i koji nas poznaje i poznaje najdublju istinu svih stvari, oduvek je bila čežnja, možda nesvesna, ljudskog srca.
Ako je On ljubav, voleći poput Njega možemo nazreti nešto od ove istine. Možemo rasti u poznavanju Boga jer u suštini živimo Njegov život i hodamo u Njegovoj svetlosti. A to se u potpunosti postiže kada je ljubav obostrana. Ako se volimo, zapravo, „Bog ostaje u nama“[1]. To je kao kada se dva električna pola dodirnu i svetlo se upali, osvetljavajući ono što nas okružuje.
„Ko ne ljubi, ne poznaje Boga; jer je Bog ljubav“.
Svedočenje da je Bog ljubav, navodi Kjara Lubik, jeste „velika revolucija koju smo danas pozvani da ponudimo savremenom svetu u ekstremnoj tenziji“, baš onako kao što su je „prvi hrišćani predstavili paganskom svetu tog vremena“[2].
Kako se to radi? Kako živeti ovu ljubav koja dolazi od Boga? Učeći od Njegovog Sina kako sprovesti u delo, posebno «[…] u službi našoj braći, posebno onima koji su nam bliski, počevši od malih stvari, od najskromnijih službi. Trudićemo se, ugledajući se na Isusa, da ih najpre volimo, odvajajući se od sebe i prihvatajući sve krstove, male ili velike, koje takav način života može doneti. Tako ćemo i mi uskoro doći do tog iskustva Boga, do te zajednice sa Njim, do one punoće svetlosti, mira i unutrašnje radosti, u koju Isus želi da nas dovede“[3].
„Ko ne ljubi, ne poznaje Boga; jer je Bog ljubav“.
Santa često posećuje rezidenciju za starije, katoličku sredinu. „Jednog dana, sa Robertom, upoznaje Alda, visokog, veoma kulturnog, bogatog čoveka. Aldo mračnim pogledom gleda dve mlade žene: „Zašto dolazite ovamo? Šta hoćete od nas? Pustite nas da umremo u miru!” Santa ne klone duhom i kaže mu: „Tu smo zbog Vas, da provedemo nekoliko sati zajedno, upoznamo se, sprijateljimo“. […] Vraćaju se više puta. Roberta priča: „Taj čovek je bio posebno povučen, veoma utučen. On nije verovao u Boga. Santa je jedina uspela da mu uđe u srce, sa velikom delikatnošću, slušajući ga satima.” Moli za njega, i poklanja mu brojanicu, koju on prihvata. Saznaje da je Aldo umro pozivajući njeno ime. Bol zbog njegove smrti ublažava činjenica da je umro mirno, držeći u rukama brojanicu koju mu je dala”[4].
Uredili Silvano Malini i tim Reči života
[1] Up 1 Jn 4,12.
[2] K. Lubik, Razgovori, priredio M. Vandelene (Dela Kjare Lubik 8/1); Citta Nuova, Rim 2019, str. 142.
[3] K. Lubik, Reč života, maj 1991.
[4] P. Lubrano, Sve viši let. Život Sante Skoreze , Citta Nuova, Rim 2003, str. 83-84,107.
