Supružnici Varga su duša i duhovne vođe Gornjeg Brega, mesta pored Sente. Pošto nema sveštenika u naselju, Jožef, osim što podučava veronauku, služi i kao đakon. Njegova supruga Danica, poreklom Hrvatica, radila je kao nastavnica srpskog jezika do pre tri godine i jedna je od glavnih osnivača udruženja. Njihova ćerka Tereza, koja živi i radi u Segedinu, i ove godine je preuzela ključnu ulogu u organizaciji kampa Cifrapalota.

Kakvo je stanje u Vojvodini? Kako žive ljudi u Gornjem Bregu i mestima gde držite aktivnosti?

Danica: Gornji Breg je malo mađarsko selo gde većinom žive katolici. Iako je sredina homogena, kulturne i verske vrednosti postepeno se gube. Ova situacija najviše pogađa mlade porodice i decu, kako materijalno, tako i duhovno.

Udruženje je nastalo kao odgovor na koje potrebe i kako funkcioniše?

Danica: Udruženje Put Srca osnovano je s ciljem da pruži ljudima, porodicama i deci priliku da rastu u zajednici, poput velike porodice. Želeli smo da prenesemo veru, kulturu, obrazovanje i vrednosti vaspitanja na neformalan način. Glavni cilj udruženja je da podrži porodice materijalno i duhovno kroz zajednicu. Trenutno radimo na tome da proširimo aktivnost na druga mesta širom Vojvodine. Imamo volontere koji su spremni da prenesu ove projekte u svoje zajednice. Do sada smo aktivni u šest naselja. Naši asistenti su dobri ljudi, deca, mladi, stariji, različitih uzrasta, koji učestvuju u raznovrsnim projektima, a zajednička im je želja da čine dobro drugima, dobovoljno.

Kakve su mogućnosti školovanja za decu u Gornjem Bregu?

Tereza: Poslednjih godina, u Gornjem Bregu ima oko 30 dece u vrtiću, koja su podeljena u dve grupe. U osnovnoj školi ima ukupno 90 đaka, a u razredima je između 12 i 18 učenika, dok nas je početkom 2000-ih bilo oko 200. Oko 80% stanovništva Sente i okoline su Mađari, a veliki deo njih ne zna srpski. Međutim, poznavanje srpskog jezika postaje sve važnije, jer mnogi ne mogu naći posao ako ga ne govore. Već u prvom razredu osnovne škole imaju časove srpskog jezika, ali deca nisu motivisana, jer mnogi kasnije odlaze u Mađarsku na studije, zatim se zapošljavaju tamo, a neki odlaze u Nemačku. Srbija sada ima i program podrške koji omogućava da se povoljnije kupi kuća na selu, što je dovelo do doseljavanja, pa tako sada skoro u svakom odeljenju ima dece koja su iz mešovitih brakova.

Reka Boban drži aktivnost srpskog jezika – Cifrapalota

Čini mi se da je ovoj deci učenje srpskog jezika nešto kao što su za nas bili časovi ruskog jezika kada smo bili deca – iako sam ga „učila“ 11 godina, skoro ničega se ne sećam. Da li sam u pravu ako kažem da postoji nekakav otpor učenju srpskog jezika?

Tereza: Da. Većina nastavnika koji predaju srpski su i sami Mađari, popustljiviji su, ne traže puno. Posle se u srednjoj školi srpski jezik zahteva na višem nivou. Zato je važno da se aktivnosti na srpskom jeziku u kampu Cifrapalota odvijaju na dopadljiv način.

Okrenimo se temi našeg članka, kampu Cifrapalota, koji ste ove godine organizovali po šesti put. Kako je nastao ovaj kamp?

Tereza: Moja mama je studirala specijalnu pedagogiju u Beogradu. Pošto nije bilo nastavnika srpskog jezika u Gornjem Bregu, zamolili su je da preuzme tu ulogu, i tada smo se preselili ovde. Tata je postao stalni đakon, i uvek smo radili sa decom, porodicama i starijima. Još od početka 2000-ih godina organizovali smo jednodnevne aktivnosti za decu, zasnovane na veri i igri. 2018. godine Gondi Martina, tadašnja direktorka Zavoda za kulturu vojvođanskih Mađara, predložila je da organizujemo radionice za decu sa ciljem da razvijamo i druge veštine, npr. ljubav prema muzici i jezicima. Od tada svake godine organizujemo ovaj kamp. Kamp Cifrapalota, nazvan je po dečjoj pesmi[1], jer se bavimo decom i promovišemo tradiciju, muziku, umetnost, jezike i veru. Kamp je namenjen deci od 4 do 10 godina, ali svake godine imamo i trogodišnjake. Na početku je bilo 20 dece, a ove godine smo imali 70 učesnika i 40 volontera.

Početak dana – Cifrapalota

To znači da je, zapravo, polovina školaraca došla u kamp. Da li se učitelji uključuju?

Tereza: Uspeli smo da ostvarimo saradnju sa jednom učiteljicom, ona je došla da održi aktivnost, pošto je član društva za očuvanje narodne tradicije. Donela je razne stare narodne igračke i podučavala ručni rad. Reciklirali smo i otpad od kojeg smo pravili igračke. Ove godine, nekoliko učiteljica došlo je na popodnevnu tribinu koju je održala Žuža, logoped.

Kamp Cifrapalota postaje sve poznatiji, svake godine se o njemu objavljuju reportaže u novinama i na televiziji. Ove godine, kada smo počeli da se oglašavamo, lista se odmah popunila, a nažalost nemamo kapaciteta da primimo više dece. Planirali smo šesdesetoro dece, a došlo ih je sedamdesetoro. Ranijih godina su učestvovala samo deca iz Gornjeg Brega, ali ove godine smo uključili i susedno malo selo Bogaraš, gde školu pohađa tek 15 dece u kombinovanim odeljenjima.

Dramska aktivnost – Cifrapalota

Kakva je dinamika jednog dana u kampu, odnosno jednog prepodneva?

Tereza: Svako jutro smo počinjali sa „kockom ljubavi“ i molitvom. Svakog dana smo učili o jednom svecu, uključujući i mlade svece poput Svetog Tarzicija ili Karla Akutisa, kako bismo deci pokazali da svetima ne postaju samo stariji ljudi. Zatim smo imali jutarnju vežbu, ples. Pošto mnoga deca ne doručkuju kod kuće, zahvaljujući dobrovoljnom prilogu roditelja, ove godine smo mogli za užinu da kupimo paštetu, džem, hleb i puno voća.

Sve aktivnosti su se odvijale kroz igru. Ove godine u njima je učestvovalo mnogo stručnjaka: održane su aktivnosti mađarskog jezika, sporta, logopedski tretmani sa Žužom i hipoterapija zahvaljujući Petri Juhas. Psihološkinja Žoka Feher igrala je sa njima razvojne igre, Martina Gondi dramske, a Reka Boban je držala aktivnosti na srpskom jeziku kroz ples, pesmu i igru. Na aktivnostima ručnih radova pravile su se narukvice i grnčarija. Pozorište lutaka je bilo poseban doživljaj, kao i kada se jedan bend predstavio sa svojim instrumentima: gitarom, kontrabasom… Poslednjeg dana su se održale razne razvojne igre sa vodom. Tako da su svi bili mokri pre polaska kući, što je za decu bio poseban užitak. Te večeri pozvali smo porodice na porodično veče gde su deca pokazala šta su naučila na kampu.

Hipoterapija sa Petrom Juhas – Cifrapalota

Ispričaj nam dva-tri nezaboravna događaja iz kampa?

Tereza: Rado! Jedna je vezana za asistente. Odrasli dolaze da pomognu, uključujući i roditelje,  a ove godine je došlo i dosta učenika petog razreda koji nas dobro poznaju, iz drugih aktivnosti tokom godine, a neki od njih su učestvovali na kampu svake godine od malih nogu, od prvog kampa.

Deca su bila podeljena u sedam grupa, a svaka od njih je imala po tri asistenta: dvoje odraslih i jednog učenika petog razreda. U grupi petogodišnjaka oba odrasla pomoćnika su bila odsutna, ali je to postalo jasno tek na kraju dana. Uveče sam na sastanku pitala asistente da li je sve bilo u redu u njihovoj grupi. Kada je došla na red Melisa, rekla je da bi bilo lepo da pored sebe ima još nekog. Pridružila joj se još jedna devojčica, one su pratile grupu sa velikom odgovornošću, deca su ih jako zavolela. Prvobitno sam đacima petog razreda dala zadatak da budu kapiteni tima jer sam mislila da ne mogu baš bilo šta da im poverim. Oduševili su me, na primer, u grupi šestogodišnjaka, dečak iz petog razreda je vrlo vešto pokušao da decu koja su pobegla vrati na aktivnost.

Druga priča je malo ozbiljnija. O jednom dečaku od pet godina, koji je sitne građe i bilo bi mu potrebno dosta razvojnih tretmana. Verovatno ne rade mnogo sa njim kod kuće. Stalno je trčao okolo, nije ostajao na aktivnostima. Jednom mi je pritrčao sa kutijom za 30 jaja punom ping-pong loptica da mi ih pokaže. Međutim, nije primetio ljuljašku koja ga je udarila u glavu. Pao je, zatim legao na leđa i zaplakao. Obično, kada se neko dete udari, ono otrči odrasloj osobi u koju ima poverenja, ali ovaj dečak, koji se i inače plaši približavanja, samo je plakao na zemlji. Dotrčala sam do njega, počeo je da me udara. Nisam obraćala pažnju na njegove udarce, zgrabila sam ga, podigla – on je veoma lagan – i privila ga uza se. Tada je spustio glavu na moje rame i zagrlio me. Seli smo, pitala sam gde se udario, a on je pokazao: „moja glava“. Ne govori punim rečenicama. Zatim „jaje, jaje“. Druga deca su skupila loptice za ping-pong i donela mu u kutiji za jaja. Bilo mu je drago i nastavio je da se igra. Za pet dana je mnogo napredovao. Uz mnogo hrane i puno ljubavi mogao bi dostigne neki nivo.

Razvoj govora – Cifrapalota

To su veoma teške sudbine. Ima li mnogo dece iz teške porodične situacije?

Danica: Ima jako siromašnih, veoma bogatih i onih između. Većina ljudi u selu se bavi poljoprivredom, stočarstvom, gajenjem pečuraka i slično, i od toga se može dobro zaraditi. Ove godine smo namenski pozvali decu koja ne bi sama došla, ali kojima su tretmani preko potrebni, na primer dvoje sa autizmom. Neki od dečaka su se čudno ponašali jer do sada nisu bili u društvu dece, njihov razvoj nije na nivou na kojem bi trebalo da bude. Jedna od devojčica je u teškoj porodičnoj situaciji, živi u hraniteljskoj porodici i sad je prvi put učestvovala na kampu. Prisustvo stručnjaka je koristilo ovoj deci. Bilo je i nekoliko dece kojima smo, zbog skromne situacije kod kuće, dali i ručak pre nego što su otišli ​​kući.

Kakve aktivnosti imaju u toku godine ova deca kojoj je tretman preko potreban?

Danica: Postoji pedijatar u Senti i ordinacija u Gornjem Bregu, ali je veoma teško doći besplatno do specijaliste u okolini. Senta je udaljena 7 km, ali mnoge porodice nemaju automobil, a autobuski prevoz je redak od epidemije Kovida, sa tek nekoliko polazaka dnevno.

U okolini postoji samo jedan logoped, čiji je maternji jezik srpski i koji radi privatno. Zato je bio veliki blagoslov to što je Žuža Fabjan, specijalista logopedije iz Egera sa dugogodišnjim iskustvom iza sebe, dobrovoljno otputovala na ovogodišnji kamp Cifrapalota i tamo držala logopedske tretmane… i pomogla u drugim stvarima.

Žuža Fabjan – Cifrapalota

Kako si se postavila pred zadatak na ljudskom i profesionalnom nivou?

Žuža Fabijan: Kao što je Tereza ​​rekla, postoji velika potreba za razvojnim logopedskim tretmanima. Bila sam zadužena za logopedsku procenu i razvoj 70 dece, kao i nekoliko predavanja za roditelje i nastavnike. „Zahvaljujući“ Kovidu, imam mnogo materijala na internetu; i za roditelje i za nastavnike. Iz garaže sam spakovala stručne materijale, knjige i predmete za razvoj veština koje sam sakupila tokom puno godina. Nekoliko mojih prijatelja je skupilo dečju odeću i druge stvari za koje smo mislili da bi mogli biti pokloni za ljude tamo. Stalno sam razmišljala o predavanjima koja bi bila korisna i nastavnicima, asistentima i roditeljima.

Kada sam stigla, domaćini su me dočekali sa velikom radošću i ljubaznošću. U toku prepodneva sam obavljala logopedske preglede, terapije i savetovanja – bez pauze. Naime, kada su deca izašla iz moje sobe, odmah bi ušla majka, baka ili učiteljice koje rade u okruženju. Raspitivali su se o svojoj deci, nivoima govora, čitanja i pisanja svojih budućih učenika. Bilo je veoma zamorno, ali u isto vreme i uzbudljivo, jer sam imala priliku da darujem iz svog 40 godina dugog iskustva u specijalnoj edukaciji i logopedskoj terapiji. U ponedeljak popodne održala sam predavanje za učitelje o značaju i povezanosti razvoja govora i čitanja. Bili su prisutni i roditelji, bake i deke. Na kraju se vodila živa diskusija o onome što se čulo, ali i o vaspitnim situacijama.

Žuža Fabjan – Cifrapalota

Program kampa se završavao u podne, ali koliko sam shvatila, meštanima si bila si na raspolaganju u toku punog radnog vremena.

Žuža: Svakog popodneva sam pregledala teže slučajeve, npr. sumnja na disleksiju, ozbiljnu disfoniju (promuklost), dete koje ne govori…. Održala sam i praktična savetovanja za roditelje koji žele da aktivno pomognu logopedskom razvoju svog deteta. Ohrabrene mojim predavanjem u ponedeljak, učiteljice su u parovima dolazile po stručne materijale. Otišle ​​su sa punim torbama i detaljnim uputstvima, dosta knjiga i publikacija nisu poznavale. Neki odrasli koji su bili tu kao asistenti su takođe tražili da razgovaraju. Sa njima sam razgovarala sat, sat i po – psihološke teme su ovde došle do izražaja, ali mogu reći da smo, oslanjajući se na naše dugogodišnje iskustvo u duhovnosti Fokolara, zajedno tražili moguće odgovore na mnoge komplikovane situacije. U četvrtak popodne sam održala obuku tehnike govora za odrasle i starije devojčice koje su pomagale u kampu.

Uveče smo na jednoj od ogromnih terasa našeg smeštaja mnogo pričali o raznim stvarima dok smo zajedno večerali. Nakon toga sam još radila „administraciju“: sastavljala sam personalizovane liste zadataka za otprilike 25 dece sa smetnjama u govoru.

Humanitarna pomoć – Put srca

Da se ​​vratimo na udruženje, koje druge aktivnosti imate ili ste imali?

Danica: Jedna od aktivnosti koju radimo već nekoliko godina je pomoć siromašnim porodicama da, makar i malo, poboljšaju uslove života, popravkom krova, projektovanjem kuhinje i kupatila… Druga je kamp Cifrapalota, o čemu su nam pričale Tereza ​​i Žuža. Pored ovih, organizujemo razna predavanja i radionice na temu porodičnog života ili nekog životnog problema.

Četvrto su naše društvene aktivnosti u okviru kojih stvaramo odnose kroz kućne posete i trudimo se da finansijski pomognemo starima, invalidima i porodicama sa malom decom.

Poseta starim licima – Put srca

Pročitala sam u časopisu međunarodne neprofitne organizacije Azione Famiglie Nuove (AFN) da je i Srbija u projektu usvajanja na daljinu (podrška na daljinu). Da li u vašem udruženju ima dece koja dobijaju podršku u ovom okviru?

Danica: Da, još uvek postoji mala grupa dece koja trenutno učestvuju u ovom programu, ali bismo želeli da ih vremenom uključimo u ovaj novi projekat, drugačiji način rada, koji podržava AFN i u okviru kojeg dolazimo do više dece i trudimo se da pružimo raznovrsniju pomoć kako kroz aktivnosti tokom cele godine, tako i u kampu.

Imaš li iskustva koja potvrđuju da vredi uložiti vreme i trud u sve ovo?

Danica: Fantastičan je osećaj učiniti nešto za druge. Osećam kao da smo produžene  Božje ruke, koji kroz nas deli svoje darove.

Najveća radost je videti ljude oko sebe koji dobrovoljno i besplatno dolaze i nude pomoć. Upoznala sam ih slučajno, u crkvi ili na poslu. Često su to pripadnici Pokreta fokolara ili drugih duhovnosti. Svi oni osećaju isto: da ih je Duh Sveti pozvao da konkretnim postupcima pomognu svojim bližnjima. Nedavno nas je pozvala verska grupa mladih da im se predstavimo i uključimo u naše aktivnosti. Lepo je videti koliko ljudi se može okupiti, raditi zajedno i otvoriti svoja vrata ljudima u potrebi.

Šta je za tebe, Žuža, značilo da se na nedelju dana intenzivno uključiš u ove aktivnosti?

Žuža: Kada sam se vratila kući, između ostalog, napisala sam Danici: „Zahvalna sam dobrome Bogu i, naravno, vama pojedinačno i svima zajedno, što sam doživela toliko divnih iskustava u Vojvodin. Bukvalno, svaki sat, svaki razgovor je bio radost, mir, svetlost. Uveče sam otišla u baziliku u Egeru da zahvalim Ocu Nebeskom za sve to. Dovoljno je da zatvorim oči i jasno vidim dvorište ili kuhinju, gde će se odmah pojaviti član porodice Varga ako nešto zatreba ili nešto tražimo. Hvala vam što ste mi omogućili da doživim konkretnu ljubav i brižnost koju ste mi pružili!… Zahvalna sam što znam da u Vojvodini, u malom selu nadomak Sente, ima tako posvećenih nastavnika, roditelja i baka i deka, koji se osećaju odgovornim i žele nešto da urade za ljude koji tamo žive, posebno za decu. Kakva sam blaga prepoznala u ovoj deci! Molim se za njihov fizički, psihički i duhovni razvoj, i molim za snagu i strpljenje za njihove roditelje i vaspitače. Od sada smo zauvek povezani, jer je ova zajednička nedelja zapečatila našu bratsku vezu.”

Izvor: https://ujvarosonline.hu/tarsadalom/cifrapalota-tabor-vajdasagban-cifrabb-mint-valaha

Autor: Katalin Prokop

[1] Mađarska dečja narodna pesma Cifra palota u prevodu znači šarena palata.