Svaki dan smo bombardovani slikama „društva izgleda“. U svim zemljama globalizacija nameće model u kojem se čini da su bogatstvo, moć i fizička lepota jedine vrednosti. Ipak, dovoljno je zastati i posmatrati ljude koje svakodnevno srećemo u našim gradovima (u vozu, metrou, na ulici) da bismo primetili da postoji drugačija realnost, sastavljena od malih svakodnevnih gestova solidarnosti: roditelja koji dovode decu u školu, bolničara koji ustaju u zoru da bi na poslu negovali bolesne ljude, radnika koji obavljaju svoje zadatke ozbiljno i posvećeno u fabrikama, prodavnicama, kancelarijama. O brojnim volonterskim akcijama da i ne govorimo.

Potreban je pogled koji vidi istinu, sposoban da prevaziđe izgled. Pogled koji vrednuje pozitivno kod svake osobe, shvatajući da su mali svakodnevni gestovi oni koji drže društvo na okupu. A još revolucionarniji su gestovi onih koji, iako žive u situacijama na ivici siromaštva, shvataju da još uvek mogu da „daju“, dočekaju drugoga, podele obrok ili sobu jer uvek ima nekoga ko ima „veće potrebe“. I to rade zbog osećaja pravde, s velikodušnim i nesebičnim srcem. Dar, kao što znamo, nije samo materijalan.

Kjara Lubik nam je govorila: „Uvek dajmo; dajmo osmeh, razumevanje, oprost, pažnju; dajmo našu inteligenciju, našu volju, našu spremnost; dajmo naše vreme, naše talente, naše ideje (…), našu aktivnost; dajmo naša iskustva, sposobnosti, naše stvari koje periodično selektujemo kako ništa ne bi bilo nagomilano i kako bi sve cirkulisalo. Dati: neka to bude reč koja nam ne daje mira.” (1)

Ova ideja je stoga poziv na velikodušnost koja dolazi iznutra, iz čistote srca koja umeju da prepoznaju patnju čovečanstva koja se često ogleda u izobličenom licu drugog. I upravo u tom daru postajemo slobodniji i sposobniji da volimo.

(1) Kollegamento 23.04.1992.