Promociji su prisustvovali beogradski nadbiskup mons. Stanislav Hočevar, protojerej dr Miloša Vesin, akademik Dimitrije Stefanović
, desetak sveštenika, monaha, monahinja i drugih. Osnovne informacije o novoj knjizi izneo je novinar g. Vladimir Rimar, objašnjavajući da tu knjigu nije sastavila Kjara, nego je posredi izbor kratkih tekstova, raznih žanrova, sačinjen posle njene smrti. »Knjiga počinje pominjanjem prvih iskustava osnivača Pokreta fokolara, koji zatim napreduju prema teološkom shvatanju Božje Reči, govori o neophodnosti njenog prihvatanja u svakodnevnom životu, sve dok se osoba ne pretvori u samog Hrista i dok se ne stvori jedna živa zajednica. Upravo zbog te snažne, duboke i uvek aktuelne poruke rodila se želja da ova knjiga bude poznata i ovde u Srbiji.
Prevod je priredila Ana Živković, a na redakturi i korekturi s velikim zalaganjem sarađivali su gđa Nada Pavišić i g. Nenad Ristović. Predgovor knjizi napisao je protojerej dr Miloš Vesin, profesor na Srpskom pravoslavnom fakultetu u Sjedinjenim Državama.«
Zatim je o. Vladislav Varga kratko osvetlio prve uvide i otkrića u odnosu prema Reči Božjoj na počecima rađanja harizme.
»Upravo u onom tamnom podrumu u kojem su – uz svetlo sveće – Kjara i njene prve drugarice čitale Jevanđelje, Kjara je napravila ono temeljno otkriće – da istinu ne treba tražiti u knjigama, nego u Isusu, Čoveku-Bogu, ovaploćenoj Istini. Ni ona ni njene drugarice nisu znale hoće li preživeti rat, jer razaranja nisu prestajala, ali verovale su u Jevanđelje. Ostajalo im je samo da žive po Jevanđelju.
’Reč bi trebalo da bude za nas’, govoril
a nam je Kjara, ’kao odelo koje oblačimo svakog dana.’ A njena oporuka glasi ’Ostavi onima koji će te slediti – samo Jevanđelje.’«
Važnost da se Reč Božja ovaploti i donese rod u nama, svojim ličnim iskustvima prikazali su o. Vladislav Varga i Nina Vjazovetskaja, pravoslavna fokolarina rodom iz Rusije, koja već dve godine živi u Beogradu.
Sećam se mnogo situacija, značajnijih ili sitnijih, svakodnevnih, kad sam se setila Kjarinog poziva da sopstvenim životom prepišemo Jevanđelje.
Na kraju studija na medicinskom fakultetu imali smo jednog profesora vrlo strogog i kritičnog prema religiji. Takvo ponašanje prilično je rašireno među lekarima u Rusiji i on nije propuštao nijedno predavanje a da ne kaže nešto ponižavajuće o vernicima. Jednom je pitao ima li nekoga među nama ko je vernik, izražavajući nadu da ga neće uvrediti. U meni se vodila borba: strah od njegovog ponižavanja, završnih ocena, toga šta će moje kolege misliti o meni… ali vraćale su mi se u pamet Hristove reči: »A koji god prizna mene pred ljudima, priznaću i ja njega pred Ocem svojim.« Taj Hristov poziv bio je tako snažan da sam podigla ruku i rekla da se ne slažem s njegovim rečima. Učinila sam to i u drugim prilikama kad je profesor govorio o veri nešto što nije bila istina. Na kraju semestra, na moje veliko iznenađenje, imala sam odličan prosek. Posle nekog vremena, radeći u bolnici, susrela sam tog profesora. Pozdravila sam ga, rekavši da sam bila njegova studentkinja. On mi je odgovorio: »Sećam Vas se veoma dobro, najviše po vašim verskim uverenjima… Vi ste me podstakli na razmišljanje, da promenim svoj stav prema Crkvi.« Možete da zamislite moju radost kada vidim kako je Bog delovao preko mog života!
Preuzmite ovde tekst izlaganja protojereja Miloša Vesina
