Ono što ih je povezalo bio je ideal Jedinstva, čiji su bili svedoci upravo samim svojim životom: u svojim razlikama i u svom zajedništvu.

Ja želim da Mu darujem svoju mladost! – bio je izraz zahvalnosti Hristu jedne tako čiste i osetljive duše kakvu je imao Đuri Budinski. A tu ljubav prema Hristu izražavao je ljubavlju prema drugim osobama: osećao se odgovornim za svakoga, bio mu je dragocen svaki odnos. Za razliku od njega, Julijan, koji je samo dan pre svoje smrti trebalo da započne novi život sa svojom verenicom, osetio je Božju ljubav preko svih svojih padova i slabosti: Kako je dobar Bog koji me takvog voli!, pisao je svojim prijateljima. Ne žalim se na svoj krst, nego se trudim da ga prihvatim i vidim njegov duhovni smisao. Zaista, Julijan je imao snagu reči, po čemu je i ostao zapamćen. A Đus, opet, kao da je bio sušta suprotnost obojici, koji već i među sobom nisu bili ni po čemu slični. U svojoj jednostavnosti i dobronamernosti govorio je: U vezi s filozofskim problemima idi kod Julijana ili Mihalja [tada bogoslov, a sada paroh u Ruskom Krsturu], ali ja mogu besplatno da ti uzorem zemlju da bih ti pokazao svoju ljubav.

Njihov odlazak izgledao je kao nenadoknadiv gubitak, ali sadašnja brojna i veoma aktivna zajednica Pokreta fokolara u Ruskom Krsturu dokazuje upravo suprotno: oni su bili taj deo čvrstog temelja na kojemu je ta zajednica i sazdana…