«[…] Savremena porodica je plastično prikazana u sledećoj slici: povređena i očajna majka koja drži na grudima patnju čovečanstva i vapi ka nebu – zašto?  To je jedan od momenata koji nas ostavlja bez daha. I dovodi nas do pitanja: kakva je uopšte budućnost porodice? Ili još gore od toga: ima li budućnosti za porodicu?  Ostajemo bez reči pred velikom tajnom bola.

U Svetom Pismu je opisan vrhunac bola, izražen u uzviku “zašto” upućenom nebu.  Prenosi nam ga jevanđelista Matej, u svom opisu Isusove smrti: «A oko devetoga časa, povika Isus iz svega glasa govoreći: Bože moj, zašto si me ostavio?» (Mt 27, 46).

Hristos je došao do ovog momenta nakon niza nepodnošljivih patnji: užasnog straha, izdaje i napuštanja od strane učenika, nepravednog i nameštenog sudskog procesa, mučenja, poniženja, osude i raspeća na krst, smrtne kazne rezervisane za robove,  čiju brutalnost možda ni dan danas ne uspevamo da shvatimo, brutalnost koja uništava ličnost čoveka.

I najzad, taj neočekivani uzvik koji nam pokazuje dramu Bogočoveka: «zašto si me ostavio?». To je vrhunac njegovog bola, njegove unutrašnje patnje, njegove najmračnije noći. On koji je rekao: «ja i otac moj smo jedno» proživljava tragično iskustvo razjedinjenosti, razdvojenosti od Boga. I to njegovo zašto je iz ljubavi prema čoveku preuzelo sve ono što je negativno, celokupni greh čovečanstva.

U toj napuštenosti, koja je poslednji i najveći znak Njegove ljubavi, Hristos doživljava potpuno samo-poništenje čime otvara vrata čovečanstvu koja vode ka jedinstvu sa Bogom i drugim ljudima. U tome “zašto”, na koji nije dobio odgovor, nalazi se odgovor za svaki ljudski vapaj. Zar nisu slični Isusu očajni, usamljeni pali, osuđeni ljudi? Zar nas ne podseća na njegovo stradanje svaka podeljenost u okviru porodice, različitih grupa, naroda? Zar nas ne podseća na napuštenog Isusa svaki onaj koji izgubi, da tako kažemo, osećaj za Boga i za božiji plan za čoveka, koji ne veruje više u ljubav i prihvata bilo kakav surogat ljubavi? Ne postoji nijedna ljudska tragedija ili pad koji se nije već desio te noći Bogočoveku. Svojom smrću sve je platio; potpisao je blanko priznanicu, koja potvrđuje sav bol i greh čovečanstva koji se već desio, dešava se i desiće se.

[…] Upravo kroz tu prazninu, kroz to ništavilo, ponovo je potekla blagodat, život od Boga ka čoveku. Hristos je ponovo ujedinio Boga sa tvorevinom, ponovo je sastavio njegov plan, napravio je nove ljude, a time i nove porodice.

Veliki događaj patnje i napuštenosti Bogočoveka može postati polazna osnova i tajni izvor koji pretvara smrt u vaskrsenje, ljudska ograničenja u prilike za iskazivanje ljubavi, porodične krize u faze razvoja. Ali kako?

Ako na patnju gledamo samo ljudskim očima, ili ćemo se zaglaviti u analizi bez izlaza, jer bol i ljubav su deo tajne ljudskog življenja, ili ćemo pokušavati da nekako otklonimo tu neprijatnu prepreku, bežeći na drugu stranu.

Ali ako verujemo da se iza drame postojanja krije Bog sa svojom ljubavlju, i ako u svakodnevnim sitnim patnjama, našim i tuđim, uspevamo da vidimo senku patnje Hrista raspetog i napuštenog, delić bola kojim je iskupljen svet – moći ćemo da shvatimo značenje i da vidimo perspektivu i u najapsurdnijim situacijama.

[…] Upravo susret sa Njim, koji je od “Božanske Ličnosti” postao čovek, susret sa Bogom savremenog čoveka, pretvara ništavilo u biće, bol u ljubav. I samo jedno naše “da”, naš gest ljubavi i prihvatanja će početi da probija našu opnu individualizma, stvarajući od staroga čoveka novog, koji je sposoban da ljubavlju izleči i revitalizuje i najbeznadežnije situacije.

 […] Ponekad se traume pobede, porodice se ponovo ujedine, a ponekad ne – situacija ostane kakva je i bila, ali bol bude ublažen, suze tuge se osuše, lom se prevaziđe. Drugi put fizička ili duhovna patnja ostane, ali dobije smisao ujedinjena sa Hristovom “pasijom” koja i dan danas iskupljuje i spašava porodice i čitavo čovečanstvo. A onda teret postaje lak.

Porodica, dakle, može pokušati da povrati prvobitni sjaj Božijeg plana, pijući sa izvora ljubavi koji je Hristos doneo svetu.

Verujem da na ovom izvoru supružnici i porodice mogu da utole svaki vid žeći za autentičnošću, neprekinutom zajednicom bez rezervi, žeđ za duhovnim, večitim, uvek novim vrednostima. Zahvaljujući Božijem prisustvu u njihovoj kući, koji je došao tu da živi zajedno sa njima. “Jer gde su dva ili tri sabrana u ime moje, ondje sam i ja među njima” (Mt 18: 20). A tu porodica dobija sjajnu priliku da postane mesto gde sam Bog obitava.

Za porodicu koja tako živi, nema ničeg čudnog u onome što se dešava oko njih. Upravo zbog onoga što jeste, ona je sposobna da svedoči, objavljuje, da pomogne ljudima oko nje kojima je pomoć potrebna. Iskustvo mi govori da će umeti da otvori vrata i srce pred potrebama i dramama koje uzburkavaju društvo,  u odnosu na sopstvenu usamljenost, na život na marginama.  Da će čak biti mesto solidarnosti i da će umeti da dela u sve širem krugu, sve do trenutka kada će moći da podstiče na akciju i da utiče na institucije, da stopira pogrešne zakone i odredbe, da pravilno usmerava političare.

Zahvaljujući prisustvu i delovanju svojih članova u različitim slojevima društva, ona može čak ući i u dijalog sa institucijama, povezati resurse sa konkretnim potrebama, formirati svest i postavke za odgovarajuće porodične politike, kao i za idejne struje koje se zasnivaju na vrednostima. Verujem da na svetu ne postoji ništa lepše od porodice. Jer ako se zapitamo, šta zapravo traži čovečanstvo? Sreću. A gde je traži? U ljubavi, u lepoti, pokušavajući da je dosegne po svaku cenu. A upravo u porodicama se nalazi punina ljudske ljubavi i lepota natprirodne ljubavi.

[…] «Spasiti porodicu – piše poznati katolički autor Iđino Đordani – znači spasiti civilizaciju. Država se sastoji od porodica: ako porodica propada i država se trese»¹. I još kaže: «Supružnici postaju saradnici Božiji u darovanju života i ljubavi… Ljubavi koja se iz porodice širi na profesiju, na grad, na naciju, na čovečanstvo. Ona se širi u krugovima poput talasa koji se rasplinjava u beskonačnost. Već dvadeset vekova osećamo kako tinja revolucionarna iskra, koju je zapalilo Jevanđelje, a koja zahteva plamen ljubavi »².

Kjara Lubik

Iz Novog čovečanstva, 21 [1999/5], 125, str. 475-487, objavljenog u La dottrina spirituale (Duhovna doktrina) CHIARA LUBICH,  Novi grad, Rim, septembar 2006, str. 274-281