Verica: Pre izvesnog vremena iskusili smo Božju ljubav na poseban način, prvo preko Grgine a ubrzo i Nikoline bolesti. Zaista, Bog nas je izvukao iz ljudske sigurnosti i pozvao nas da živimo u Njegovoj nesigurnosti… Proživeli smo mnogo neizvesnih, bolnih i zabrinjavajućih  trenutaka. Nismo se pitali zašto, niti smo tražili bilo kakav odgovor, samo smo pokušavali da primimo svaku bol iz Njegovih ruku. Bio je to period prepun dubokih emocija. Sećam se kada je Grga prvi put ostao u bolnici, bilo je vreme oko Uskrsa, bilo nam je preteško. I kada se vratio kući, doživeli smo to kao jedan veliki poklon od Boga jer su lekari rekli da postoji mogućnost lečenja. Počele su terapije na koje smo zajedno odlazili svake nedelje i ujedno smo upoznavali jedan drugi svet.

Nakon godinu i po dana, doktorka me je pozvala na razgovor, nerado sam otišla, sa velikom zebnjom, a ona nije imala ohrabrujuće reči. Došla sam kući i plačući rekla deci da ga samo čudo može spasiti. Oni su me gledali i odmah su rekli: „Onda se molimo za čudo“! Naravno, velika porodica Pokreta fokolara i rodbina već su od početka bili uz nas. Jedna prijateljica je pisala Grgi: “Uvek si bio uzor vere u Boga, sada si nam svima uzor kako prihvatati bol i verovati u Božiju volju.“

To je bio period kada je moja koleginica sa kojom vodimo vrtić „Fantazi“, morala da ode na trudnićko bolovanje. Grga je radio nabavku za kuhinju i održavanje vrtića i takođe je otišao na bolovanje. Pedijatar koji je dugo bio saradnik u vrtiću, razboleo se. Sve se dešavalo skoro u isto vreme. Svu odgovornost i organizaciju morala sam ja da preuzmem. Pomagali su mi i drugi, ali teret, ogroman teret, je bio na meni. Nastojala sam da živim u ljubavi, bez obzira na suze i bol koji su me pritiskali i povremeno gušili.

Upravo kada je Grga bio bolje jer je nova terapija počela da deluje, sasvim iznenada i neočekivano, ponovo šok i suze: saznajemo da Nikola ima akutnu leukemiju. U junu je proslavio 18-ti rođendan,  a u oktobru je već stigla ozbiljna dijagnoza. Tačno se sećam tog dana, doktor me je pozvao hitno da dođem u bolnicu. Nismo mogli verovati da se to nama dešava, kada sam javila bratu, rodbini, prijateljima zajedno smo plakali. Ali, nekako istovremeno, snažno smo osećali da nismo sami u ovom velikom bolu, da je Bog uz nas i iz trenutka u trenutak pruža nam svoju ruku i pomoć. Puno toga se promenilo u našoj kući i u našoj porodici, život nam se još više okrenuo ka Bogu – jedinom našem dobru.

Naš Nadbiskup mons. Stanislav Hočevar je odmah želeo da održi misu za Nikolino zdravlje, i ubrzo se pokrenula jedna lavina, snažna molitva je udružila našu veliku porodicu Pokreta fokolara, prijatelje, rodbinu i mlade iz: Čilea, Vijetnama, Brazila, Italije, Slovenije koji su slali slike sa maskama preko usta i tako nas sve podržavali, a posebno Nikolu. Neki su išli u crkvu da upale sveću za zdravlje, drugi su mi pakovali ručak, treći su išli u posetu iako su bile svedene na minimum, prijatelji koji nisu vernici, govorili su nam da se mole za njega, neki su skoro svaki dan zvali da vide kako smo, jedan prijatelj nam je rekao da nema jutra, ni večeri, a da ne pomisli na nas. Neko je predložio da jedan sveštenik ode kod Nikole da porazgovara sa njim i Nikola je prokomentarisao: “Baš to mi je nedostajalo“. Jedna prijateljica koja je tada bila u Italiji napisala mu je pismo koje mu je pomoglo da se oslobodi crnih misli i tako smo osećali ogromnu ljubav i podršku sa svih strana. Kod kuće smo svako veče u 9 sati molili za čudo od blažene Kjare Luče Badano, mlade devojke koje je umrala od karcinoma. Bio je to sveti trenutak koji nismo propuštali. Imali smo duboku veru, nismo sumnjali!

Grga: Nikoli je doktorka rekla:“Ako budeš imao sreće, biće sve dobro“ –  što je za nas značilo – „Ako bude Božija volja“… Jedan dan, došao sam kod njega i čim sam se pojavio na vratima te male sobice, na intenzivnoj nezi, odmah mi je pokazao rukom prema prozoru i rekao: “Pogledaj ko me čuva“, a tamo je bila ikonica Marije sa Isusom u naručju. Ganuo sam se, nisam ni znao da je nosio tu sliku u novčaniku. Posle par dana u sobi pored Nikole jedna devojka je umrla, ubrzo još jedan dečko, pa još jedan.

Jednom prilikom Nikola je napisao: “Pred Bogom svi smo mi jednaki, samo ovo je trenutak kada sam osetio prisutnost Boga više nego ikada i da je On uvek uz mene. Osetio sam kao da želi nešto od mene i mnogo sam razmišljao šta bi moglo to da bude. Čak sam mu na neki način zahvalan na ovoj bolesti jer kao da me je zaustavila usred praznog života, preobratila me i promenila pogled na život“.

Posle 5 meseci lečenja sledila je transplantacija, mesec i po dana izolacije, oba sina neko vreme u bolnici, ogromna neizvesnost. Velika sreća je bila to što su ćerka i sin, Marijana i Danijel mogli dati ćelije iz koštane srži jer su 100% podudarni sa Nikolom.

Verica:  Jedna koleginica sa posla rekla mi je: “Gledajući vas kako živite i ja sam postala vernik“.  Uz sve ovo što smo proživeli kod kuće, svaki dan sam išla i na posao i tamo je bila posebna atmosfera, kao nikada do tada, ovaj velik bol nas je zbližio i ujedinio. Bila je to najlepša i najdublja godina za ovih 25 godina od kada radim u vrtiću.

Na kraju, kad se lečenje uspešno završilo, Nikola se pitao: “Kako to da sam ja imao toliko sreće?“ i dodao je: “Zahvalan sam na svim molitvama koje su uslišene i sve je to još jedan dokaz koliko nas Bog voli“. Sada se i kod kuće mnogo više volimo i cenimo jedni druge i fokusiramo se na bitno jer sve drugo je manje važno.

Na kraju možemo samo reće neizmerno HVALA svima vama koji ste se molili i živeli za nas. Nije nedostajalo ni konkretne pomoći, koja je stizala sa svih strana i odakle smo se najmanje nadali. Zaista smo zahvalni svima za sve, za svaku reč, pogled, podršku, ljubav, zajedno proživljen bol.