Sve nas, njegovu porodicu, rodbinu, prijatelje, vežu bezbrojne uspomene na decenije našeg poznanstva i zajedništva. Sada, nakon njegovog odlaska sa ovog sveta stižu poruke saučešća, duhovne blizine i utehe sa čitavog kontinenta: od Rusije do Italije, od Poljske do Makedonije. Stižu i brojne poruke zahvalnosti jer njegov život je mnogima bio dar svetla i nade.

Grgo se rodio pre 64 godine u materijalno skromnoj porodici, ali bogatoj vrednostima, na salašu blizu Subotice kao treći od ukupno osmoro dece. Kako je upoznavao širu okolinu, u njemu se rađala želja da čitav svet postane jedna porodica. Odgovor na ovu želju je stigao kada je 1975. godine upoznao duhovnost Kjare Lubik. Više puta je pričao kakav je polet pronašao shvativši da je Bog naš Otac koji nas beskrajno ljubi. Ništa na svetu nije mu bilo više teško.

To svoje otkriće svedočio je čitavog života, čak u vremenima kada su nastale poteškoće, kada je trebalo da se preseli, prvo u Zagreb, onda u Novi Sad, a na kraju u Beograd i kada je u nepoznatoj okolini trebalo raditi poslove koji nisu imali nikakve veze sa njegovom strukom samo da bi nekako osigurao potrebno za svoju porodicu, ženu i troje dece. U danima neizvesnosti jačala je njegova vera u Božju promisao, koja je stizala kada je već sve izgledalo nemoguće.

Grgo nije bio čovek velikih reči, govora ili diskusija. Bio je tiho ali konstruktivno prisustvo, sa blagim osmehom, ali istrajan u konkretnim činovima ljubavi. Za njega sa pravom može da se kaže da je bio ”čovek u kojem nema prevare”. Ta njegova karakteristika je mnogo doprinela izgradnji zajedništva u porodici i u zajednici fokolara, njegovoj duhovnoj porodici. Hristovo prisustvo, ono koje je On sam obećao tamo gde su ljudi okupljeni u Njegovo ime, bila je najmoćnija potvrda njegove otvorenosti Božjem glasu.

Pre šest godina stiglo je novo iskušenje: neizlečiva bolest. Ali njegov istančan odnos prema krstu, prema svakoj poteškoći i boli davao mu je snage da sa herojskom hrabrošću nosi taj teret, čak i do te mere da mnogi nisu ni primećivali da je bolestan. Uz svu težinu i ozbiljnost bolesti, Grgo nikada nije gubio nadu, štaviše drugima ju je davao, darujući svoja iskustva bilo kod kuće bilo na raznim okupljanjima i putovanjima.

Tako je gradio mostove preko vekovnih podela i svuda je bio dobrodošao i prihvaćen jer je svako mogao naći prostora u njegovom srcu bez obzira na dob, pol, narodnost, veru i ubeđenje.

Grgo, sada si i ti u našim srcima. Mada ovog časa razdvojeni, ostajemo u duhu povezani, kako bi svako na svoj način mogao da doprinosi širenju Božjeg carstva, da bi jednoga dana bilo kako na Nebu tako i na Zemlji. Večnaja pamjat! Počivaj u miru!