Ovog meseca, dozvolimo da reči i iskustva apostola Pavla budu svetlo za naše delovanje .
On nam, kao i hrišćanima iz Korinta, šalje snažnu poruku: srce Jevanđelja je milosrđe, agape, bezinteresna ljubav među braćom.
Ova Reč života je deo zaključka pisma, u kome nas podseća na ljubav i objašnjava je u svim njenim nijansama: ona je strpljiva, dobronamerna, voli istinu, ne traži svoj interes …
Ovako doživljena međusobna ljubav u hrišćanskoj zajednici je melem za podele koje joj uvek prete i znak je nade za celo čovečanstvo.

Ovogodišnja Nedelja molitve za jedinstvo hrišćana nudi za razmišljanje gorepomenutu rečenicu koja potiče iz Starog zaveta . Na putu za Jerusalim, Isusa je zaustavio poznavalac zakona i upitao ga: „Učitelju, šta mi treba činiti da nasledim život večni?“ . Tako počinje dijalog i Isus odgovara kontrapitanjem: „Šta je napisano u Zakonu?“ , navodeći sagovornika da odgovori: ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjem u celini smatraju se sintezom Zakona i Proroka.

Pavle piše Solunjanima kada su mnogi Isusovi savremenici još uvek živi, videli su ga i slušali, bili su
svedoci tragedije njegove smrti i čuda vaskrsenja, a zatim i vaznesenja. Prepoznali su trag koji je Isus
ostavio i očekivali su njegov skori povratak.

Svetlost je uvek simbolizovala život. Svaki dan čekamo zoru kao glasnika novog početka.
Tema svetlosti bila je prisutna u istorijama naroda i u drevnim religijama.

Isus je ušao u Jerusalim, narod ga je proglasio „Sinom Davidovim“, kraljevskom titulom koju Jevanđelje po Mateju pripisuje Hristu, koji je došao da objavi skori dolazak Carstva Božjeg.
U ovom kontekstu, odvija se jedinstveni dijalog između Isusa i grupe ljudi koji ga ispituju. Jedni su irodijanci, drugi su fariseji. Dve grupe različitih mišljenja o moći rimskog cara: pitaju ga da li smatra da je zakonito da se plaća porez caru, želeći da se Isus izjasni za ili protiv Cezara i time im da razlog da ga optuže.
Ali Isus odgovara pitanjem, u vezi sa likovima utisnutim na tadašnjem novcu. Pošto je na njemu lik cara, on odgovara: „Podajte, dakle, caru carevo, a Božije Bogu.“