„Želja koja nas vodi nije samo da se setimo već i da, nakon 20 godina, zajedno proučimo sadržaje i metod koji je Kjara Lubik izložila pred Uneskom 17. decembra 1996. – sa ciljem koji je važniji nego ikad za međunarodne odnose, a to je obrazovanje o miru. Tom prilikom je Unesko dodelio Kjari posebnu nagradu koja se dodeljuje svima onima koji svojim delom doprinose otvaranju puteva i stvaranju uslova za ostvarivanje mira”. Podseća Marija Voče u svom govoru 12. marta ove godine u Kastel Gandolfu (Rim). Među prisutnima su ambasadori, predstavnici sveta kulture i različitih Crkava.

“Ovaj događaj je veoma aktuelan i dan danas: ima li nešto važnije od obrazovanja da bi se postigao takav jedan cilj? Aktuelna realnost, koja nam se svakodnevno nameće, prenosi nam slike narušenog mira, mira koji je često ismevan. Kako sa stanovišta pojedinca tako i iz međunarodne perspektive, izgleda kao da ‘živeti u miru’ ne pripada generacijama Trećeg Milenijuma. Pa ipak, koliko puta se molimo za mir ili pokušavamo da obnovimo narušene odnose između ljudi, naroda, država?

Naravno da je lakše izgraditi barijere, u nadi da će nas odbraniti, umesto raditi na jedinstvu u odnosima, u idejama, u politici, u ekonomiji, u religioznim vizijama. A mir je lako izgubiti.

U sedištu Uneska Kjara Lubik je izložila metod obrazovanja o miru: duhovnost jedinstva, kao novi stil života koji je u stanju da prevaziđe podele među osobama, među zajednicama, među narodima i na taj nacin da doprinese ponovnom uspostavljanju ili učvršćivanju mira.

Ova duhovnost je način života koji su prihvatile osobe sa različitim iskustvima i okolnostima: hrišćani iz različitih Crkava, vernici različitih religija i osobe iz različitih kultura. Svi su nadahnuti željom da čovečanstvo bude jedna velika porodica, svesni pritom da će svakodnevno i na svim nivoima i u svim oblastima nailaziti na razne probleme i situacije, i nastojeći da – kako kaže Kjara – „budu seme jednog novog naroda, novog sveta mira, u kojem će postojati veća solidarnost pre svega prema najmanjima i najsiromašnijima; novog ujedinjenog sveta“ (govor Kjare Lubik pred Uneskom, 17.12.1996), u kojem će biti moguće ne samo da se nazivamo braćom nego da to i budemo.

Ako je ovo metod, koja je tajna «njegovog uspeha»? To je tajna koju Kjara naziva veštinom ljubavi, drugim rečima «da volimo prvi, ne čekajući da nas onaj drugi voli. To znači umeti “biti jedno” sa drugima, tako da njihov teret, njihove misli, njihove patnje, njihova radost postanu naše. Ako istinski imamo takvu ljubav prema drugom, ona ce postati uzajamna» (Ibid.). Uzajamnost, reč od posebnog značaja u međunarodnim odnosima, često ima ograničenu moć kada je u pitanju primirje, i teško može da spreči ili razreši sukobe.

Onaj ko ima odgovornost i funkcije vezane za međunarodne odnose dobro zna koliko su teški pregovori, na koliko se prepreka nailazi u pokušajima da se uspostavi zadovoljavajući sporazum za sve strane učesnice. Nastojanje da se ljubav pretvori u instrument pregovora koji služe velikom cilju – postizanja mira – doprineće tome da se osetimo da pripadamo istoj porodici, da živimo u autentičnoj perspektivi bratstva, ne ograničavajući ga pritom samo na suživot ili prisilno zajedništvo, već ga otvarajući za potrebe najslabijih, najmanje važnih, svih onih koji su isključeni iz političke dinamike ili iz ekonomije koja se rukovodi profitom.

Voleti znači delovati za drugoga i sa drugim; prevazići barijere nametnute protivrečnim interesima, iz želje da se pokaže sila, usled razlika u nivou razvoja, zbog slabog učešća na tržištu ili nedovoljnog pristupa tehnologiji.

Kada govorimo o obrazovanju o miru, nalazimo se pred velikim izazovom da kreiramo metod za postizanje jedinstva, koji bi bio plod uzajamne ljubavi, u svetu u kojem je fragmentacija zahvatila skoro sve aspekte života.

Kjara Lubik je bila svesna toga i zbog toga je predstavnicima Uneska otkrivala jednu po jednu ‘tajnu’, u skladu sa ‘dobrom praksom’, da se poslužimo terminima koji se koriste u jeziku međunarodne zajednice. Zapravo im je rekla: «Ne može se učiniti ništa dobro ni korisno u svetu ako ne doživimo i ako ne umemo da prihvatimo napor, bol, drugim rečima ako ne možemo da ponesemo krst» (Ibid.). Mir je teško postići ako nismo spremni na to da izgubimo sigurnost i konfor, upustivši se u avanturu, na dosad neistražene staze, postajući kreativni bez improvizacije, osluškujući glas svih onih koji traže mirnu budućnost i otkrivajući mogućnosti za ostvarivanje mira.

Sigurni smo da će sadašnji trenutak u svakome od nas učvrstiti uverenje da samo uzajamnom ljubavlju možemo ostvariti mir, odnosno bezbednost, razoružanje, saradnju, razvoj, prihvatanje, otklanjanje uzroka terora i nasilja.

Ima već dvadeset godina kako je Kjara pokazala Unesku da je “ljubav najmoćnije oružje koje može vratiti čovečanstvu njegovo najveće dostojanstvo: a to je ne samo da budemo zajednica naroda koji žive u neposrednoj blizini, i često su u sukobu, već da budemo jedan narod» (Ibid.).

I dan danas, uprkos mnogobrojnim teškoćama, to je ideal koji želimo da ostvarimo i kojem svi želimo da doprinesemo“.