Ovi su obrisi njegovog dijaloga sa Ahmed al Tajebom, velikim imamom koji je primio i uzvratio zagrljaj pape Franje 28. aprila u Kairu.
Al Tajeb je 44. shaykh (veliki imam) sa Univerziteta al-Azhar, verovatno najstarijeg u svetu, osnovanog kad i Kairo, 970. godine posle Hrista (odgovara 359. godini po muslimanskom kalendaru); jedan vek stariji od Univerziteta u Bolonji (1088), koji se smatra prvom visokom institucijom u Evropi posvećenom nauci (pravnim studijama).
U svom obraćanju na susretu promovisanom od strane al-Azhara, gde je Papa održao govor, al Tajeb je, između ostalog, zatražio: «Nemojte da gledate Islam kao teroristički zbog akcija pojedinaca, kao što ni mi ne smatramo druge vere terorističkim zbog akcija nekih drugih». Zahtev pravedan i vredan poštovanja, koji je zatražio čovek visokih moralnih i kulturnih vrednosti, koji je svestan rizika verskih i političkih stavova koje zauzima.
Nije potrebno ulaziti u srž samog govora Tajeba, koji je inače i veoma prijemčiv i veoma interesantan, otvoren i stimulativan. Ograničimo se samo na ideju njegovih reči da bi ukazali na pozadinu koje one nude. A to je jedan gotovo neopisiv osećaj koji prožima muslimanski svet, u traženju univerzalno ljudskih korena i činio ga je velikim tako velikim. Taj osećaj prati i strah od velike verske kulture koja sada izgleda kao da se topi pred smrtonosnim nasiljem, a koji mu inače ne pripada, ali istovremeno dotiče centralnu i vitalnu žilu svog identiteta. To zaprepašćuje i ujedno traži razumevanje. To je bolno ranjeni ponos i potraga za novim putevim koji vode do antičkog blaga još jednom otkrivajući tu “ljušturu svetlosti” koja je vekovima blistala u srcima mnogih ljudi.
Delim u potpunosti mišljenje Rikarda Kristijana koje je izrazio na www.formiche.it o stavu pontifika u vezi al-Azhara, gde piše: «Krenuo je sa prošlošću, ne toliko muslimanskom, koliko egipatskom, kako bi tražio da Egipat opet postane protagonista ovoga vremena. (…) I tako, su se egipatski muslimani i hrišćani odjednom našli sa iste strane istorije. Reč narod, spomenut je više puta. Dihotomijja – hrišćani protiv muslimana, postala je ovom prilikom nešto potpuno drugo. Viđenje Pape, u svojim govorima u Egiptu, dodiruje, osim Jevanđelja, temu građanstva koja je proizašla u Izjavii al-Azhara o građanstvu i životu u zajedništvu, 6. marta. To je tema koja se tiče velikog političkog izazova od strane umme (muslimanska zajednica vernika) i islamske Države, Daesh, džihadskom terorizmu, koji se sa svojim smrtnim porukama, zamišljaju spasiocima sveta. Papa je svestan te navodne tvrdnje snažno istakavši: «Bog, stvoritelj neba i zemlje, nema potrebe da ga štite ljudi, naprotiv on je taj koji štiti ljude; on nikako ne želi smrt svojih sinova već njihov život i njihovu sreću».
Povratak kategoriji građanstva iz prvobitne muslimanske političke zajednice veoma je izražen u Izjavi al-Azhara. l Papa se vezuje za nju bez eksplicitnog citiranja njegovog pisanog dokumenta. Termin “građanstvo” je izvorno muslimanski – stoji u izjavi – i korišćen je prvi put u ustavu Medine i u pismima Proroka koji su ovekovečili taj princip, i u koji su stavljene osnove odnosa između muslimana i ne muslimana… Građanstvo nije nekakva uvezena kategorija, već obnovljena praksa prvobitne muslimanske vlade koji je sprovodio Prorok u zajednici koju je on osnovao: Država Medina. «Ustav Medine izražava se u sledećem: socijalne grupe različitih vera i naroda sastavljaju jednu naciju koja ih izdvaja od drugih ljudi, gde ne muslimani imaju ista prava i obaveze kao i muslimani». Sve to, u egipatskom društvu je mogućnost koja se otvara kao realnost, ali koja još nije ostvarena. Dovoljno je pomisliti na nedavni zakon (31. avgust 2016.) koje daje mogućnost hrišćanima da grade nove crkve u državi u kojoj u poslednjih 60 godina to nije bilo moguće, uprkos tome što ima 5.500 vernika na jednu crkvu. To je zakon koji svakako nije savršen i u kontrastu je sa akcijama koje sprovode islamist, i koje ne mogu a da se ne uzmu u obzir. Naravno, uvek ima onih koji ne prihvataju, zbog neznanja, ili partije, ili koji osuđuju, koji se zalažu, koji imaju nešto protiv toga ili onoga, s pravom ili greškom. Ali, zahvaljujući papi Franji i Al Tajebu, dijalog je počeo i krči svoj put, inshallah kako bi se reklo. Ili kako kaže jedna arapska poslovica često korišćena na Bliskom Istoku: «Neka ti On da snage, neka nam On da snage».
Muslimanski svet prolazi kroz težak i neophodan period rasta i istraživanja svog identiteta pred izazovima post-modernog sveta, koja se može uporediti sa tragičnim hrišćanskim iskustvom u periodu Reforme i verskim ratovima (i moći) između hrišćana u XVI veku, koji su se završili samo zbog iscrpljenosti i rekama krvi. Franjo je istakao ovu nelagodnu činjenicu zapanjivši i al-Azhara i sve u Egiptu, na neki način i one koji nisu želeli da shvate različita viđenja događaja, a koje je papa donekle prihvatio kao vlastita iskustva.
«Bog, stvoritelj neba i zemlje, nema potrebu da ga štite ljudi, naprotiv, On je taj koji štiti ljude; On nikako ne želi smrt svojih sinova već njihov život i njihovu sreću». Papa Franja
pripremio Joakim Striber
