Šta znači dijalog života? Odgovor na ovo pitanje pruža i dijalog sa Hesusom Moranom, kopredsednikom pokreta Fokolara, održanim na ekumenskog kongresu u Kastelgandolfu “Hrišćani na putu ka jedinstvu” 11. maja 2017. Pitanja je pripremila Mirvet Keli (Sirija).

Na Bliskom istoku – u kolevci hrišćanstva – hrišćani su vekovima bili podeljeni: sa jedne strane to je dovelo do obogaćenja, odnosno svaka Crkva je razvila svoju Liturgiju i svoje shvatanje Hristovih tajni. To pokazuje da ovaploćenje Isusa Hrista može da se izrazi na više načina. Ipak, u ovo, sadašnje vreme, jedinstvo među hrišćanima bilo bi poželjno. Bliski istok je već dugo vreme, i možda kao nikad pre, poprište ratova i sukoba: ne mislite li da je upravo to jedinstvo suštinsko za mir na našim prostorima, a toliko iščekivano? Kakve savete možete da nam date kako bi naš doprinos bio vidljiv i kako bi to donelo plodove?

• Bio sam tri puta na Bliskom istoku: jedanput u Jerusalimu i dva puta u Jordaniji. Bio sam pogođen i obogaćen kulturama koje sam tamo zatekao. Odnosi na Bliskom istoku  imaju jedan poseban intenzitet. U mojih 27 godina u latinskoj Americi, na jugu, u srednjoj Americi, na Karibima, shvatio sam šta znači odnos sa društvenog aspekta. Na Bliskom istoku otkrio sam nešto drugo: odnos kao telesnost. Shvatio sam bolje zašto je Bog hteo da se ovaploti kao Jevrejin i zašto nam je ostavio  svoje telo kao ishranu da bi od nas stvorio jedan jedini narod. Zbog toga, razumem zašto sukobi imaju takvo  neizmerno nasilje: to je jednostavno negativan i tragičan telesni aspekt. Moj savet je budemo narod koji je Sin Božji stvorio na zemlji, i koji se ne zasniva na zakonu, na krvi, već na Duhu, na ljubavi koja povezuje iznad svakog rasnog pripadanja. Radi se o jačanju duha istinske porodice u kojoj je ljubav ključna. Moramo da se spoznamo kao Hristovo telo, njegovi udovi, koje znači da jedan drugome ne mogu da naude. Na Bliskom istoku je neophodna jedna kultura vaskrsenja, što znači istinska kultura života koju je doneo Sin božji koji je znao da se čini Jevrej sa Jevrejima i Grk sa Grcima. Vaskrsenje nam daje jednu novu telesnost, stvarnu, fizičku, ali oživljenu od Duha ljubavi. Treba početi obnavljati jedinstvo Crkve, koje je Hristovo telo. Pri tome ne treba nikad izgubiti iz vida da je Isus pobedio smrt umrevši na krstu.

Duhovnost jedinstva daje značajan doprinos ekumenskom dijalogu: istakla je dijalog života, biti dar jedan za drugog, upravo prema odnosima u Svetom Trojstvu. Ona čini da se napusti ideja da je istina samo na jednoj strani i da drugi treba da se preobrate prema njoj. Sada otkrivamo da je istina odnosnog karaktera. Hesus, kako možemo da implementiramo ovu baštinu na ekumenskom nivou a da dijalog ne bi postao jednostavno ćaskanje koje zapada u relativizam, već da bude jedan istinski i konstruktivan dijalog? Koji su to suštinski elementi o kojima treba uvek voditi računa?

• Zaista, istina nije relativna, već ima odnosni karakter. To znači da je istina jedna ali svako od nas je poseduje na drugačiji način. Relativizam međutim ne prihvata da istina postoji. Kada se tvrdi da svako ima svoju istinu, znači da se ne veruje u istinu.  Pa dobro, postoje dva nivoa istine. Prvi nivo je realna istina. Drugo nivo je dualna istina. Realna istina je ona koja se tiče života. Dualna istina je ona jezička i razumska. Realna istina je princip dualne istine. Zbog toga se kaže da dijalog zahteva istinske osobe. Primer su sveti Franjo i sultan. Gandi i Tagora. Dve osobe mogu tvrditi (jezik) različite stvari i živeti istu istinu. Dve osobe mogu da nađu različite osnove za njihov život (razmišljanje, vera) i živeti istu istinu.  Dijalog je uvek lični susret. Nije ni razgovor ni diskusija.  Po mom mišljenju, suštinska stvar je da se produbi realna istina koja nam je zajednička. U našem slučaju, ova realna istina je vera u Hrista. Dakle, treba da se ide do kraja u toj dimenziji i pustiti da ona pročisti naš jezik i naše razmišljanje.

Pretvorila sam duhovnost jedinstva u Ideal mog života, da bi gradio mostove sa drugima ali često me je to dosta koštalo – postojana ljubav i smrt mojega ja. Ponekad sam osetila, u trenucima kada se iskusi malo jedinstva, da ostane ideja a da to i ne primetim i izgleda da izgubiti znači izgubiti jak oslonac. Jedna nasleđena predrasuda iz vaspitanja ili koja je došla iz priča svojih ljudi, ili jer se nekad iskaže neki koncept plod vlastitog neznanja, koje rani drugoga. U tom slučaju oseća se da se jedinstvo, stečeno teškom mukom, odjednom pokida. Zašto poneki put dijalog ne uspeva? Šta može da se uradi da ograničenosti postanu gorivo za promovisanje konstruktivnog i iskrenog dijaloga?

• Moje iskustvo je da dijalog često ne uspeva jer fali tišina. Ne mislim na tišinu reči, već unutrašnje ćutanje. Često nema istinskog slušanja i uverenja da je drugi dar za mene, upravo jer je njegovo biće različito od mene. U dijalogu onaj drugi mi daruje svoje drugačije biće i svoju različitost. Dar različitosti je suštinski postulat kulture dijaloga. Svakako, to neophodno unosi ograničenja pa i sukobe. Sukob, sam po sebi nije negativan. On to jeste samo ako se nepovratno pokidaju odnosi. Ako međutim sukob pročišćava od predrasuda ili je prilika za produbljavanje odnosa, on proizilazi kao nešto pozitivno. Ponekad, sukob je početak jednog istinskog odnosa.  A zatim, dijalog zahteva volju. Volja u dijalogu znači, kako kaže Kjara Lubik, “Činiti se jedno dublje”.

Klaus Hemerle, komentarišući ovu Kjarinu ideju, potvrđuje: “Činiti se jedno sa drugim, suštinski je savršena primena božjeg karaktera i božanske      forme ljubavi. (…) Šta konkretno znači? Sloboda ljubavi da se čini jedno sa slobodom da se ljubi drugi, postaje, tako reći jedan prazan prostor, jedno sadržajno ništa, u kojem sloboda partnera može da se razotkrije, da se daruje, da se nadoveže. ‘Činiti se jedno’ ne počinje sa diskusijom, ne pro, ne contra mišljenja, u odbrani i optuživanju (…) formira se i raste samo ako besplatnost početka ljubavi znači učiniti se prazan, otvoriti se, učiniti da drugi izađe kao  ličnost kao je, onako zašto jeste i onakva kakva je.  Ja učestvujem u tome, jer slušajući činim da ona izađe napolje, ‘oslobađam je’. Naći se ispred drugog i prebivati u njemu postaje kao dva lica jedne te iste stvarnosti u kojoj partner spontano učestvuje u ‘mojoj’ reči, traži otvara se meni, tako da i ja njemu mogu da kažem moju reč i mogu da mu otvorim moje biće, bez da je to sračunato, bez unapred isplanirano, jednostavno sve u jednoj unutrašnjoj dinamici svojeg ispražnjavanja jedan za drugog, primajući jedan drugog, darujući se jedan drugom.”

Posle vekovne podeljenosti i ravnodušnosti između Crkava, XX° vek doneo je sobom novo vreme, jednu otvorenost za dijalog na svim frontovima, zahvaljujući i II Vatikanskom Koncilu i dijalozima i dogovorima između raznih crkava. A zatim, put prema jedinstvu izgleda kao da se zaustavio poslednjih decenija. Sa druge strane, ostali smo zadivljeni raznim činjenicama: susret Pape Franje sa Moskovskim Patrijarhom Kirilom, događaj u Lundu povodom 500 godišnjice Reforme, a sada i poseta Pape Franje i Pape Tavaradosa u Egiptu sa Vaseljenskim Patrijarhom Vartolomejem.  Da li mislite da je ovo šta se događa deo tog sumraka kulture koja se proširila u našoj epohi, ali noć koja istovremeno kao da krije i jedno svetlo?

• Mislim da bi  to mogao biti jedan aspekt sumraka kulture. U tom smislu, sumrak kulture izgleda kao sumrak dijaloga. Govori se o sumraku kulture jer izgleda kao da nedostaju referentne tačke koje su nekada postojale, i to na svim meridijanima sveta, koje su bile orijentir svim ljudima: etičke referentne tačke, verske ili jednostavno one koje su se ticale društvenih navika. Proširen pluralizam, ponekad i nametnut, može biti tako viđen. Proces globalizacije stavio je u krizu mnoge stvari koje su bile smatrane pouzdanim, ali opravdano jer se videlo koliko su u stvari bile relativne, a ne apsolutne. To samo po sebi i nije negativno. Problem je, kako kaže Jean Bastaire, što uprkos pluralizmu i toleranciji čiji su deo, a politički i socijalno ispravni, u našim akcijama mi i dalje  nosimo u svet torbu punu naših predrasuda.

Iza ovoga sumraka, sumrak naše nesposobnosti dijaloga leži jedna nova prilika za taj isti dijalog. To je paradoks našeg vremena. Dovoljno je, po meni, pobediti prvi trenutak zbunjenosti ispred različitih kultura od naše, koje mogu da nas stave u krizu vrednosti u koje smo mi oduvek verovali. I slušati zatim veoma pažljivo. Vrlo verovatno, otkrićemo da nismo toliko daleko kako je to izgledalo na početku, jer postoji antropološki supstrat koji nas ujedinjuje iznad svih mentalnih kategorija i izražaja. Mislim, da je, na kraju krajeva,veoma razumno da pustimo da padnu idoli naših verovanja, koja su često neosnovana ili jednostavno naučene.

Meni se to desilo kada sam išao u Indiju i Alžir. Našao sam se u dva konteksta veoma različita od onih zapadnih; dve kulture formirane u potpunosti od onih nehrišćanskih. Pa ipak imao sam snažna iskustva dijaloga, gde sam otkrio verske aspekte koje nisam poznavao pre, i koji su čak prizvali u meni hrišćanske dimenzije koji nisu bile u meni toliko u fokusu, kao na primer kontemplacija.

Autor prevoda: Joakim Striber