Najbolji način da proniknemo u intimne delove njene duše i pronađemo obilje svetlosti, radosti i plodova koji su izvirali iz nje jeste da je posmatramo onako kako je želela da bude zapamćena, a to je kao „nevesta Napuštenoga Hrista“, Hrista koji se na krstu osećao ostavljenim od svih, pa i od Boga.
Svoju želju potvrdila je na jednoj od telefonskih konferencija, kojima je svakoga meseca okupljala brojne zajednice Fokolara u veliku svetsku porodicu: „Ja bih želela da budem zapamćena jedino kao nevesta Napuštenoga Hrista“[1] i dodala: „Takva definicija mog života (neka mi Bog pomogne ako grešim!) zvuči predivno, mada vrlo uzvišeno, i ja tek treba da je dosegnem. Ipak, osećam da je to moj poziv.“
Istorija i Crkva će presuditi da li je njeno gledište bilo ispravno i da li je dostigla taj cilj, ali mnoge naznake nam govore da je njeno „venčanje sa Napuštenim Hristom“ zlatna nit koja se provlači zapletima njenog života i tumači njihov smisao.
Još kao devojka, poverila je majci molitvu, koju je ponavljala u svom srcu obraćajući se Gospodu: “Daj mi osetiti nešto od tvog bola, pogotovo deo tvoje strašne usamljenosti, kako bih bila bliža i sličnija Tebi, koji si me u beskrajnosti svoje Ljubavi izabrao i poveo sa sobom“[2].
Kada ju je, leta 1949. godine, Iđino Đordani upitao da li može da joj položi zavet poslušnosti, ona je taj njegov zahtev pretvorila u molbu Hristu da u Evharistiji uspostavi njihov međusobni odnos kakvim On želi. Đordaniju je odgovorila: „Ti poznaješ moj život: ja sam ništa. Želim da živim kao Napušteni Hrist koji se potpuno poništio“[3].
Savez, zapečaćen tada Hristom u Evharistiji, označava početak perioda ispunjenog obiljem svetlosti, kojemu će Kjara dati ime Raj 1949. Kada je, na kraju tog razdoblja, Đordani ubeđivao da ostavi to “nebo” i da se vrati u grad, gde ju je čekalo čovečanstvo, iz njenog srca provrela je najgorljivija izjava ljubavi: „Imam samo jednog Izabranika na zemlji – Napuštenog Hrista...“ [4]
Godine 1980, kada ju je zabrinula misao o smrti, molila je Hrista da joj pruži dovoljnu pomoć kako bi dobro završila svoj život, a On ju je podsetio kako ga je započela: gledajući i voleći samo Napuštenoga Hrista. Činilo joj se kao da joj govori: „Dvadeset vekova sam čekao da se ovakav otkrijem tebi; ako me ti ne voliš, ko će me voleti?“[5]
I kada je godine 2000. napisala knjigu u kojoj sažima ceo svoj život, stavila je kao epigraf: „Ljubavno pismo Napuštenom Hristu“ i dodala: „Naravno, neću moći logikom da objasnim sve što osećam ili bi trebalo da osećam, prema Onome zbog čije ljubavi sam više puta rekla da moj život ima i drugo ime, a to je: Hvala.“[6]
Decenijama je prepoznavala lice svog Zaručnika u sopstvenim patnjama i u patnjama dela čovečanstva najviše pogođenim zlom, koji je nastojala da teši. Konačno, u poslednje tri godine svog života bila je potpuno sjedinjena s Njim u toliko dubokoj tamnoj noći da ju je nazvala „noć Boga“.
„Bog je otišao daleko, i On ide prema morskom horizontu. Do tamo smo Ga sledili, ali kraj mora, nakon obzora, On pada dole i više se ne vidi. Tako deluje. I dok sam mislila da noći duha završavaju prihvatanjem Napuštenog Hrista, shvatila sam da se ovde tek ulazi u Napuštenog Hrista“.[7]
Mišel Vandelen
