Ako u ličnom životu težimo ostvarivanju zajedništva, iznosimo pred raspetog Isusa svoju ljubav i molimo ga da On bude neprestano prisutan u nama – Njega, koji je začetnik i put prema zajedništvu ljudi s Bogom i drugim ljudima, kad je na samom vrhuncu svoje muke bolno kriknuo: “Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?” (Mar. 15,34; Mat. 27,46). Ljubav nas jednostavno prisiljava na to da prevladamo svaki nedostatak jedinstva unutar zajednice, Crkve i celog čovečanstva.

Bog usmerava našu pažnju na Isusovu samoću na krstu, na njegov vapaj: “Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?” To je izraz njegovog najdubljeg bola, njegova najintimnija patnja, najtamnija noć. Zagonetna i neshvatljiva je tajnovitost, tragičnost Boga koji vapi: “Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?” (Mat. 27,46). Taj beskrajni bol koju je Isus pretrpeo za nas govori nam o njegovoj ljubavi prema nama ljudima. Isus je prevalio ponor koji deli čoveka od Boga i ispunio ga svojom ljubavlju.
Mnoga iskustva pokazala su nam da se svaki čovek koji trpi može pronaći u toj Isusovoj patnji. Nisu li mu najviše nalik upravo oni ljudi koji su opterećeni strahom, koji su usamljeni, ogorčeni, razočarani, poraženi, slabi…?
Ne možemo li Isusa, koji je za nas žrtvovan poput nedužnog jagnjeta, prepoznati u ljudima koji su izgubili smisao za Boga ili su zalutali na raznim životnim stranputicama?

Bog, koji voli Isusa u njegovoj prezrenosti i napuštenosti, pronalazi put i daje mu snagu da uspe izdržati sve nevolje i težak rastanak. On može prihvatiti krst i na taj način dati svoj lični doprinos ublažavanju patnje i bede. Ismejani i prezreni Isus je za nas put, ključ za jedinstvo, tajna svake obnove i novog početka.

(Kjara Lubik)