“Pred tragičnim događajima koji su se desili u Parizu i pored svih ostalih u mnogim drugim delovima sveta, i mi smo u žalosti, zajedno sa onima koji su nastradali i sa onima koji veruju u jedinstvo ljudske porodice.

Sa bolom i čvrstom osudom takvih činova usmerenih protiv ljudskog života, treba da se zapitamo: da li smo učinili sve moguće korake i preduzeli sve mere da budu obezbeđeni neophodni uslovi, među kojima promovisanje veće jednakosti, veće ravnopravnosti, veće solidarnosti, većeg zajedništva dobara, kako ne bi ostalo prostora za nasilje i terorističke akcije?

U suočenju sa stravičnim događajima, očigledno je da ne postoji samo jedan odgovor. Ali je isto tako jasno da neće ni nekontrolisana reakcija na nasilje zaustaviti one koji žele da unište životne snage naroda i njihovu težnju da žive u miru.

Svet može da hoda prema jedinstvu i može da prevaziđe sukobe i nasilja oružja – ovo uverenje i dalje živi u dušama i delima onih kojima je stalo do ljubavi prema svakom čoveku i do budućnosti ljudske porodice; onih koji žele njeno ostvarivanje kroz političke mehanizme, sredstva ekonomije, pravila zakona.

Pokret Fokolara dok plače s onima koji plaču, nastavlja da veruje u put dijaloga, prihvatanja i poštovanja drugog, ko god da on je, kakvog god da je porekla, religije i etničke pripadnosti. Zato, zajedno sa svima onima koji se na različitim nivoima odgovornosti zalažu za mir bez obzira na rizik, fokolari obnavljaju svoje zalaganje da se intenziviraju i umnože akcije i gestove pomirenja, prostori za dijalog i zajedništvo, prilike za susrete i razmenu na svim nivoima i u svim geografskim širinama, kako bi prikupili vapaj čovečanstva i ga pretvorili u novu nadu”.