Alep, 8. mart 2016. – Probudio sam se u 4 sata ujutru zbog bombardovanja i nisam više mogao da zaspem. Nisam mogao da verujem svojim ušima. Gospode, ovo ne može biti istina! Opet bombardovanje! Baš u trenutku kada smo se ponadali da se situacija popravlja, kad ponovo imamo struju nakon 5 meseci, i vodu nakon 45 dana bez vode! Zašto? Ovo primirje je trebalo da traje i da predstavlja kraj rata. Preklinjao sam Gospoda istorije za pomoć da se primirje proglašeno pre samo nedelju dana u čitavoj Siriji učvrsti.

Ali buka koja se čula zbog operacija na frontu koji razdvaja čitav grad Alep na dva dela rasla je i prerastala u snažne eksplozije koje se najbolje čuju noću. Čekajući zoru i prestanak nemira, i pokušavajući da se molim, razmišljao sam: svakako svi mi želimo mir, ali da li svi verujemo u njega, ili možda mislimo da je samo potrebno platiti dobru cenu? Neki ljudi su uvereni u to da je rat neizbežan! Spremni su da žrtvuju ne samo sopstveni život, već i život drugih ljudi jer veruju u to, a tu su i bogati koji profitiraju iz svega što se dešava i štaviše, dodaju ulje na vatru.

A mi koji verujemo u velike ideale, u civilizovani i miran stav, zasnovan na poštovanju prema drugim kulturama i na solidarnosti, da li zaista verujemo u to? I koju cenu smo spremni da platimo? Rat u Siriji nije mala stvar. Ko je taj ko ima silu da uništi zemlju koja je pre šest godina bila puna života i nade, i u kojoj su zajedno živeli muslimani i hrišćani raznih konfesija i toliko drugih nacionalnosti u uzajamnom poštovanju i miru? To svakako nisu obični ljudi.

Pao mi je na pamet odgovor koji je Kjara Lubik dala 2002. jednom od naših muslimanskih prijatelja na pitanje da li će ljubav i mir prevladati. Odgovorila mu je – sećajući se atentata od 11. septembra 2001. – da je «terorizam plod sila Zla sa velikim Z, protiv kojeg nije dovoljno boriti se ljudskim snagama […]. Potrebne su sile Dobra, sa velikim D […] koje se nalaze u onima koji vole Boga. I onda, šta je potrebno činiti? Moliti se! Moramo se udružiti, svi mi koji smo deo univerzalnog bratstva, u molitvi da se zaista pobedi terorizam. Mi to možemo, jer Isus kaže da kada se dvoje ili troje okupe u njegovo ime, u njegovoj ljubavi, šta god da zatraže – dobiće. A nas ima mnogo više od dvoje ili troje […], i polazimo od stanovišta da treba da se ujedinimo u molitvi. Ali to nije dovoljno. Glavni uzrok terorizma je netrpeljivost prema činjenici da je polovina čovečanstva bogata a polovina siromašna. Oni bi hteli – a nisu daleko od istine – da postoji veće zajedništvo dobara […], više solidarnosti. Potrebno je da promenimo naša srca. Samo ako učinimo delo univerzalnog bratstva, uspećemo da ubedimo sebe same i druge da je potrebno udružiti i materijalna dobra, prvo na nivou nacije, ali kasnije se ova ideja razvija, i dolazi i do šefova države. Da bismo na kraju postali sigurni u to da je Bogu moguće ono što je nama nemoguće, da ćemo sa Bogom – počevši sa bratstvom među nama samima – ostvariti i ovaj grandiozni cilj: da čitavo čovečanstvo postane jedna porodica […]. Ovo je naš cilj».

Nemojmo se zavaravati: Mir zavisi od nas. Ne možemo očekivati da drugi ljudi učine nešto. I mi smo odgovorni!” Ako istinski verujemo da Bog može pobediti zlo i da nas čuje, moramo neprekidno moliti Boga Oca u veri da će nam pomoći, u suprotnom grešimo, barem nehotice. Svi se sećamo kada je pre dve godine prestalo bombardovanje Sirije zahvaljujući uticaju posta i molitve kojoj su se predali Papa i mnogi drugi. I Bog nas je čuo! I još uvek nas može čuti. Hajde da to onda učinimo, da bi došlo carstvo Mira, i to ne samo u Siriji već na celoj zemaljskoj kugli.