U osamnaestom veku filozof i ekonomista Adam Smit je u svojoj knjizi Bogatstvo naroda objašnjavao da su lični interesi u procesu zadovoljavanja sopstvenih potreba glavni pokretač ekonomskih procesa proizvodnje i razmene dobara na tržištu. Izgradnja međuljudskih odnosa isključena je iz oblasti ekonomije i smeštena u sferu braka, porodice, prijateljstva, ili različitih udruženja verskog ili civilnog karaktera. Preduzetnik i trgovac naravno mogu da upražnjavaju altruizam i filantropiju, ali izvan svojih preduzeća ili trgovina ‒ u dobrotvornim organizacijama.
Je li to jedini mogući pravac u kojem se kreće ekonomska stvarnost preduzeća i trgovina? Jesu li pojmovi zajedništva, bratstva, solidarnosti, saosećanja zabranjeni i izopšteni iz savremenih teorija o ekonomiji?
Na ova pitanja pruži nam odgovor knjiga Luiđina Brunija, koji je 6. decembra ove godine svoje delo predstavio i u Beogradu. Autor Luiđino Bruni je ekonomista kojeg zanimaju filozofija i teologija. Ta karakteristika određuje i pravac njegovih razmišljanja o ekonomskim pitanjima. Ekonomija nije izolovana nauka, nego je pozvana da ulazi u plodonosan dijalog s antropologijom, etikom i teologijom. Upravo filozofska antropologija, etika i teologija kao uvod u ekonomske refleksije, doprinele su da ekonomista Luiđino Bruni shvata ekonomski prostor proizvodnje i razmene dobara kao prostor susreta osoba i izgradnje zajedništva u duhu bratstva, solidarnosti, prijateljstva. Ovom knjigom autor daje doprinos teoriji ekonomije zajedništva koja se razvija u krilu Pokreta fokolara.
Srećan čovek ima potrebu za prijateljima
Na početku autorovih refleksija stoje čvrste pretpostavke dijaloškog personalizma. Ljudsko samostalno Ja pretpostavlja Ti drugoga kroz koje i pomoću kojeg dolazi do samog sebe. U dijalogu, zajedništvu s drugim, s Ti, gradi se, formira i sazreva vlastito Ja. Rečnikom biblijske teologije, susret s drugim nazvan je blagoslovom. Autor se poziva i na tradiciju antičke filozofije kad navodi tvrdnju filozofa Aristotela: srećan čovek ima potrebu za prijateljima.
Pravo zajedništvo raste iz korena susreta s onim Ti koje se razlikuje od mojeg Ja, u tom smislu drugi ne može da bude redukovan na drugo Ja, jer time bi bio svrstan na nivo sredstva za sopstvene interese gubeći svoju samostalnost i samobitnost. Autentično zajedništvo uvek računa na različitost, drugost, ima karakter dijaloga; sebična usamljenost je monološka. Zajedništvo prouzrokuje uzajamnost i iskustvo bliskosti koji posle povlače čitav niz socijalnih vrlina kao što su razumevanje, saosećanje, solidarnost, besplatnost u darovanju, angažovanost za dobrobit i razvoj drugoga. Antička etika i hrišćanska teologija sažeto izražavaju celu ovu dinamiku izgradnje zajedništva pojmom agape. Taj izraz označava onaj vrhunski stepen ljubavi u kojoj se subjekt angažuje za dobrobit drugoga ne tražeći ništa zauzvrat; radi se, dakle, o nekoristoljubivoj naklonosti lišenoj ličnih interesa jer je usmerena na dobro drugoga; ta nekoristljubiva naklonost rezultira besplatnošću budući da proizlazi iz poriva sebedarovanja. Na toj dinamici agapea temelje se porodične i verske zajednice, prijateljstva.
Cela knjiga je pasionirano traganje za odgovorom na pitanje da li je ta besplatna, nekoristoljubiva ljubav agape relevantan faktor u mreži ekonomskih odnosa proizvodnje i razmene. Na samom početku istraživanja autor se kritički obračunava s klasičnom teorijom ekonomskih odnosa koja potiče od Adama Smita i koja lični interes i zadovoljenje sopstvenih potreba navodi kao jedini relevantan motiv u izgradnji ekonomskih odnosa. Subjekt proizvodi robu ili uslugu i razmenjuje je na tržistu s drugim subjektima samo radi postizanja sopstvenog profita i povećanja vlastitog blagostanja. Odnosi razmene odvijaju se na tržistu i regulisani su ugovorom koji treba da maksimalizuje dobit i minimalizuje gubitke.
Ekonomske odnose u takvom sistemu karakteriše suspenzija svakog oblika besplatnosti. Ako se već koriste analogije iz oblasti antičke filozofije, savremeno ekonomsko usmerenje nalikuje dinamici erosa, to je poriv koji traži i sledi prvenstveno sopstveni interes i drugome pristupa kao sredstvu. Naravno, autor beleži i očigledne prednosti liberalne tržištne ekonomije i u tom smislu pokazuje da je takav ekonomski model doprineo uvećanju materijalnog blagostanja i snažno afirmisao vrednosti slobode, privatne inicijative, preduzetničkog mentaliteta, jednakosti i ravnopravnosti. Osim toga, ni teoretičar tržišne ekonomije ne osporava važnost darovanja, neposredne bliskosti i uzajamnosti, nego ih vidi u svetu braka, porodice, prijateljstva ili verskih i civilnih grupacija, a ne u preduzeću ili trgovini.
Dakle, da li su u svetu ekonomije mogući ljubav i bratstvo? Refleksija o poziciji vrlina zajedništva u ekonomiji podstaknuta je istraživanjem o sreći u ekonomski razvijenim društvima. Takva psihološka istraživanja na polju ekonomije još sedamdesetih godina 20. veka pokazala su da nivo sreće u društvima blagostanja ne zavisi od uvećanja ekonomske dobrobiti, ili, drugim rečima, ako društvo postigne određeni stepen blagostanja, sreća više ne prati dalji porast blagostanja, naprotiv ‒ u takvim zajednicama javlja se fenomen pada sreće uprkos kontinuiranom rastu blagostanja. Nauka je taj paradoksalni fenomen nazvala nesrećnom ekonomijom (joyless economy) ili bogatom nesrećom. Na određenom nivou razvoja društva ljudi više ne smatraju srećom dalji rast materijalnog blagostanja, nego se opredeljuju za izgradnju i poboljšanje međuljudskih odnosa kao izvora sreće i zadovoljstva. Psihološka istraživanja potvrđuju Aristotelovu izjavu da srećan čovek ima potrebu za prijateljima.
Autentična ljubav uvek računa na rizik ranjavanja
Da bi materijalno blagostanje donosilo radost i sreću mora da ide rame uz rame s izgradnjom međuljudskih odnosa u pravcu uzajamnosti, bliskosti, besplatnog darovanja, i to ne kao dodatak ekonomskim aktivnostima u obliku filantropske dobrotvornosti, nego unutar njih.
To je novost pristupa ekonomije zajedništva koju autor zagovara u svojoj knjizi. Međuljudski odnosi kao uzajamnost, bliskost, darovanje, odgovornost za drugoga predstavljaju dobro koje pored materijalnog blagostanja doprinosi razvoju svih subjekata uključenih u proces proizvodnje ili razmene dobara. Ekonomska delatnost u proizvodnji ili razmeni ne rezultira samo blagostanjem u obliku veće potrošnje, nego kreira međuljudske odnose oblikovane vrlinom agapea, koji se smatraju posebnim, svojevrsnim ‒ relacionim dobrom. Proizvodnja dobara u preduzeću ili njihova razmena u trgovini prostor je za susret osoba, njihovu uzajamnost i bliskost koja nadilazi anonimnost i individualizam tržišta.
U ekonomskoj delatnosti koja osim materijalnog blagostanja kreira i međuljudske odnose odgovornosti, solidarnosti i prihvatanja drugoga, odvija se proces stvarne emancipacije čoveka kao slobodne ličnosti jer on više nije redukovan na proizvodno sredstvo ili potrošača koji svojom kupovnom moći služi dobrobiti drugoga. Ekonomija koja se poziva na vrlinu agapea (uzajamnost, blizina, suodgovornost, besplatnost darovanja) kao princip može da nadilazi individualizam, ravnodušnost i anonimnost tržišnih mehanizma u ekonomskoj stvarnosti. Naravno, vrlina bratske ljubavi može da bude odbijena, neuzvraćena ili prezrena, autor je realista i ima uvid u tamnu stranu ljudskih srca ‒ zato knjiga i nosi naslov Rane drugoga, ali autentična ljubav uvek računa na rizik ranjavanja i ne pristaje ni na kakvu rezignaciju ili povlačenje, jer time bi bio pružen prostor individualizmu i ravnodušnosti anonimnog tržišta. Rane ‒ razočaranja, neuspeh, neprihvatanje ‒ nisu finalna katastrofa, krizis, nego pogodno vreme, kairos, da ljubav sazreva u svesti da njoj ne postoji alternativa.
Vidljiva i opipljiva stvarnost
Da ekonomija zajedništva nije samo teoretski projekat o kojem se raspravlja na katedrama filozofije i ekonomije, nego vidljiva i opipljiva stvarnost koja može da nadahnjuje rad jednog preduzeća, uverio sam se na jednoj proslavi u fabrici u Šapcu (reč je o Azienda del gruppo Vescovini, proizvodnji šrafova za automobilsku industriju), koju su priredili povodom povratka jednog radnika na njegovo radno mesto posle dve godine odsustvovanja. Radnik Zvonko je dve godine ranije patio od zavisnosti od droge i njegovo stanje zahtevalo je odvikavanje i temeljnu rehabilitaciju. Na sreću, nailazio je na konkretnu pomoć direktora preduzeća i njegovih saradnika i celog radnog kolektiva. Direktor mu je obezbedio lečenje u centru Zemlja živih na Fruškoj gori i tokom lečenja redovno ga je posećivao i podržavao na putu odvikavanja. Posle lečenja Zvonko se vratio u fabriku na svoje staro radno mesto ‒ na radost svih u fabrici. Događaj kao da je preslikan iz priče o dobrom Samarićaninu! Očigledno je da to preduzeće ne proizvodi samo automobilske delove, nego radi i na međuljudskim odnosima kao bitnom dobru pored robe koju plasira na tržište…
Andrej Đuriček
