Rizikovati sopstveni život kako bi se ublažila patnja siromašnih: Marija Voče započinje pričom iz finalne faze drugog svetskog rata, kada se 1943. godine, «grupa devojaka ujedinila u malom gradu Trento, u severnoj Italiji. Usred bombi su ove devojke, vođene jednom vrlo mladom nastavnicom, pod imenom  Kjara Lubik, potaknute jednim obnovljenim poimanjem radikalnosti jevanđelske ljubavi, odlučile da rizikuju sopstvene živote kako bi ublažile patnje siromašnih».

Gest, koji su mnogi danas ponovili, vodi ka obnavljanju društvene zajednice: Marija Voče podseća na izbegličke kampuse u Libanu, Siriji, Jordaniji, Iraku, i na degradirane periferije velegrada, i na snagu onih koji ulaze «u destruktivni tok konflikta i zalažu se za obnavljanje društvene zajednice, obavljajući – koristićemo jezik ove organizacije – peace-building akciju». Ove devojke, izjavljuje, «odlučile su da preseku pokvareni tok nasilja, odgovarajući na njega gestovima i akcijama koji se u sveopštoj konfliktnoj klimi mogle pojaviti kao hiroviti pa čak irelevantni. Nije bilo tako, nije tako!».

«I danas smo takođe u jednoj veoma teškoj situaciji u politici, institucijama, ekonomiji, društvu, koja zahteva isto tako radikalne odgovore, koji bi bili sposobni da izmene preovlađujuću paradigmu. Konflikt i nasilje, čine se, međutim, dominiraju u širokim područjima planete, uključujući neizostavno nevine osobe, krive samo zato što se nalaze na teritoriji sukoba, zato što pripadaju određenoj etničkoj grupi ili su neke određene veroispovesti».

Susret među kulturama stvara jedan novi identitet: «U pokretu fokolara, koji imam čast da predstavljam – objašnjava Marija Voče – susret između kultura i religijama (Hrišćanstvo, Islam, Judaizam, Budizam, Hinduizam, tradicionalne religije) je plodno i trajno iskustvo. Ono se ne ograničava na toleranciju ili na jednostavno priznavanje različitosti, nadilazi osnovno pomirenje i stvara – da tako kažemo – novi identitet, širi, zajednički svima. To je delotvoran dijalog, koji uključuje osobe najrazličitijih ubeđenja, čak i nereligioznih, i koji potiče rešavanje konkretnih potreba, kako bi se zajednički odgovorilo na najteže izazove na društvenom polju, ekonomskom, kulturološkom, političkom, u zalaganju za ujedinjenije i solidarnije čovečanstvo. To se događa na pogođenim područjima u kojima i sada vladaju teške krizi, kao što su u Alžiru, Siriji, Iraku, Libanu, Demokratskoj Republici Konga, Nigeriji, Filipinima».

Predsednica fokolara nastavlja: «Ukoliko postoji ekstremizam u nasilju, na njega (…) se odgovara sa isto tolikom radikalnošću, ali na strukturalno drugačiji način, to jest sa «ekstremizmom u dijalogu»! Dijalog koji zahteva maksimum učešća, koji je rizičan, zahtevan, izazovan, koji je usmeren na prekidanje korena neslaganja, straha, srdžbe».

Civilizacija saveza: prisećajući se inicijative «Savez Civilizacija», među promoterima događaja, Marija Voče se pita «da li bi se danas moglo ići i dalje, do korena ove nove perspektive, sa težnjom, ne samo ka ovom novom savezništvu civilizacija, već ka onoj koju bismo mogli da nazovemo “civilizacija saveza”: jedna univerzalna civilizacija u kojoj se narodi smatraju delom jednog velikog događaja, množinskog i zadivljujućeg, puta ljudskog roda ka jedinstvu. Civilizacija koja će dijalog učiniti putem ka prepoznavanju slobodnima, jednakima, braćom».

Među mnogobrojnim organizacijama, podseća na nevladinu organizaciju New Humanity (Novo Čovečanstvo), koja predstavlja pokret fokolara u UN-u. I upravo se kod ovog poslednjeg postavlja pitanje:

«Zar ne bi možda trebala sama OUN-a da ponovo razmisli o sopstvenom pozivu, da preformuliše sopstvenu fundamentalnu misiju? Šta bi se reklo danas, biti organizacija “Ujedinjene Nacije”, ako ne institucija koja se zaista zalaže za ujedinjenje nacija, u skladu sa njihovim tako bogatim identitetima? Sigurno je da od temeljne važnosti raditi za očuvanje internacionalne bezbednosti, ali bezbednost, iako je neophodna, ne mora biti jednaka miru.

Međunarodni i unutrašnji sukobi, duboke podele koje uočavamo na svetskoj sceni, zajedno sa velikim nepravdama lokalnih i svetskih razmera zahtevaju, međutim, jedno pravo preobraćenje činjenica i izbora globalnog upravljanja, kojima bi se ostvario moto Kjare Lubik izrečen na ovom mestu 1997. godine: ”voleti zemlju drugoga kao svoju” sve do izgradnje univerzalnog bratstva».

Rat je „nereligija“: «Ne bismo trebali da ustupimo prostor onima koji pokušavaju da predstave mnoge današnje konflikte kao „verske ratove” – nastavlja Marija Voče. – Rat je, prema definiciji, nereligija. Militarizam, ekonomska hegemonija, netolerancija na svim nivoima su uzroci konflikata zajedno sa mnogim drugim socijalnim i kulturnim faktorima, a religija je, nažalost, često samo tragičan izgovor. Ono što suočavamo u mnogim delovima sveta, od Bliskog Istoka do Afrike, među kojima je i tragedija stotina mrtvih u begu od rata i brodolomnici u Mediteranu, malo šta ima sa religijom. Sa svake tačke gledišta, u ovakvim slučajevima trebalo bi da se govori ne toliko o ratu religija koliko, već, konkretnije, realističnije i prozaičnije, o religiji rata».

Šta, dakle, činiti? Citirajući Kjaru Lubik, izazov da se ima hrabrosti da se “zamisli mir”: «Postoji mnogo znakova da iz teške međunarodne situacije može konačno da izroni nova svest neophodnosti da se radi zajednički za sveopšte dobro (…), da se sa hrabrošću “zamisli mir”. Prošlo je vreme “svetih ratova”. Rat nikada nije svet, niti je to ikada bio. Bog ga ne želi. Jedino je mir zaista svet, jer je sam Bog mir».

Zaključuje na kraju s apelom na zlatno pravilo, koje vraća na temeljnu inspiraciju zajedničku svim religijama, da „ne budu sredstvo koje koriste druge sile, makar to bilo u plemenite svrhe, niti formula za rešavanje konflikata ili kriza osmišljena za stolom, već duhovni proces koji se otelotvoruje i postaje zajednica koja deli sa drugima i daje smisao radostima i patnjama današnjeg čoveka, sve usmeravajući na ostvarenje jedinstvene i univerzalne ljudske porodice.

Nju Jork, OUN, 22.04.2015.

Tematska Debata na Visokom Nivou “Promovisanje tolerancije i pomirenja”.